Dok mnogi smatraju da je Herbert Džordž Vels genije koji je dao ideju o vremeplovu u svom romanu „Vremenska mašina“, neki drugi veruju da je on otkrio strogo poverljivu mogućnost postojanja uređaja za putovanje kroz vreme nazvanog Hronovizor.
Od kada je njegov roman prvi put objavljen 1895. godine, usledile su hiljade knjiga, članaka i video snimaka, dokumentujući neobične prikaze putovanja kroz vreme i dimenzija koje prevazilaze i najluđu maštu.
Jedno od ovih dela, knjiga oca Fransoa Brujne iz 2002. Le Nouveau Mistere du Vatican(„Novo Ministarstvo Vatikana“), vraća zaboravljeni uređaj za putovanje kroz vreme pod nazivom Hronovizor, ponovo u oči javnosti, ili barem u umove teoretičara.
Brujne, koji je za uređaj saznao ranih 1960-ih, kune se da Hronovizor postoji.
Dan nakon što je prvi put sreo naučnika-sveštenika oca Pelegrina Ernetija, njih dvojica su plovili Velikim kanalom Venecije razgovarajući o biblijskim tumačenjima, kada je Erneti objasnio da su teorije i tumačenja nepotrebni kada se može lično videti istina.
Objasnio je Brujnu kako funkcioniše Hronovizor, omogućavajući gledaocu da vidi i čuje događaje iz prošlosti i budućnosti.
Njegov ceo izveštaj je uključen u njegovoj knjizi.
Prva pominjanja Hronovizora bilo je u članku iz 1972. objavljenom u italijanskom časopisu „La Domenica del Corriere” pod naslovom „Mašina koja fotografiše prošlost je konačno izmišljena”.
Pripadajući Vatikanu, vremenska mašina Hronovizor je najavljena kao jedna od najbolje čuvanih tajni papstva.
Kaže se da je uređaj prepun tri dragocene legure, katode, brojčanika, poluga i da ima mogućnost da prikaže bezbroj istorijskih događaja u biblijskoj i rimskoj istoriji. Delujući kao neka vrsta televizije, Hronovizor je čak navodno potvrdio postojanje Isusa Hrista i emitovao njegovo raspeće.
Tvrdi se da je vremeplov Hronovizor izumeo 1950-ih godina posvećeni i tajni tim italijanskih naučnika, uključujući fizičare Enrika Fermija i Pelegrina Ernetija.
Kritičari mogu uzeti u obzir kredibilitet zbog činjenice da je Erneti na kraju postao sveštenik.
Međutim, reputacija Enrika Fermija nije ništa čemu treba podsmevati. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1938. „za svoje demonstracije postojanja novih radioaktivnih elemenata proizvedenih neutronskim zračenjem i za srodno otkriće nuklearnih reakcija koje izazivaju spori neutroni“.
Fermijeva naučna slava je dovoljno zanimljiva da se bliže pogleda Hronovizor, ali da li je on zaista bio sposoban da napravi vremensku mašinu sa svojim timom?
Neki tvrde da je to bio slučaj.
Ipak, Fermi nikada nije mogao da odbrani pronalazak i njegov rad na bilo koji način, jer njegovo ime nije bilo povezano sa projektom sve do 1992. godine, decenijama nakon njegove smrti 1954. godine.
Osim još jednog imena, ostatak tima pronalazača Hronovizora ostao je anoniman: poznati i zloglasni, Verner fon Braun, nekadašnji nacistički član SS-a i na kraju cenjeni NASA-in raketni naučnik.
Von Braun je takođe umro do trenutka kada je njegovo ime postalo javno povezano sa projektom.
Međutim, poznato je da je radio na Die Glocke ili nacističkom zvonu Trećeg Rajha tokom poslednjih godina Drugog svetskog rata.
Hronovizor je možda predstavljao još jednu vezu između nacista i Vatikana, koji su održavali bliske veze tokom rata.
Stoga ne bi bilo šokantno da je tehnologija Hronovizora podeljena između dva entiteta.
Dokazi o Hronovizoru su slabašni, što se tiče naučnih standarda, sastoje se od sumnjivih fotografija, uključujući i Hronovizorovu fotografiju Isusa na krstu.
Erneti je takođe tvrdio da je video izgubljenu dramu Tiest rimskog pesnika Kvinta Enija, a zatim je transkriptovao njene scene za javnost.
Dovedena je i sumnja u ovu transkripciju, uz objašnjenje profesorke Ketrin Eldred sa Univerziteta Prinston (stručnjaka za Tiest) da verzija koju je Erneti napravio nije samo prekratka, već sadrži i latinske reči koje se ne bi koristile do 200 godina posle Enijevog vremena.
Kada se razmatra istinitost Hronovizora, moglo bi se pozvati na T.L. Šeredovu naučnofantastičnu novelu, „E za napor“, koja je objavljena 1947. godine, neposredno pre navodnog pronalaska Vatikanskog uređaja. U svojoj noveli, Šered piše o uređaju za posmatranje vremena sa karakteristikama koje upadljivo podsećaju na Hronovizor.
Istraživači se mogu složiti da, iako je putovanje kroz vreme moguće, Hronovizor nije nužno medij za to.
Fizičar i kosmolog Stiven Hoking raspravljao je o mogućnostima putovanja kroz vreme, objašnjavajući u jednom slučaju:
Ako želimo da putujemo u budućnost, samo treba da idemo brzo. Zaista brzo. I mislim da je jedini način na koji ćemo to ikada učiniti da odemo u svemir.
Fizičar Fred Alan Volf je sugerisao da je putovanje kroz vreme moguće jer „to zaista ima veze sa prilično delikatnim odnosom koji postoji između uma i materije…“
Putovanje kroz vreme je zapravo učenje kako da se uđe i izađe iz tog područja gde stvari definiše um.
Nažalost, Erneti nikada nije pružio detaljno objašnjenje o tome kako je napravljen njegov uređaj za putovanje kroz vreme ili kako je funkcionisao, osim što je misteriozno tvrdio da je radio „obradom preostalog elektromagnetnog zračenja“.
Takođe je nesreća što Hronovizor, ako je ikada postojao, nikada nije mogao biti proučavan i repliciran, jer je Erneti tvrdio da je morao da ga demontira da bi ga sačuvao od ruku zla.
Međutim, mnogi veruju da Horonovizor još uvek postoji, bezbedno sakriven u zidovima Vatikana, i da je jedna od njegovih najbolje čuvanih tajni.
Pratite Portal Dnevni Puls na Telegramu, Fejsbuku, Tviteru, Gab-u i Viberu!
DnevniPuls/Gaia