Skoro svakog dana, istoričari i arheolozi otkrivaju sve više tajni prošlosti, ali nekoliko najvećih istorijskih misterija (i arheoloških) i dalje zbunjuje istraživače nakon decenija, ili ponekad čak i vekova, istraživanja.
Evo 10 najtrajnijih priča o misterioznim smrtima i nestancima koje još uvek zbunjuju istoričare.
Mari Seleste
Američki trgovački brod Mari Seleste pronađen je kako pluta u moru 5. decembra 1872. godine, oko 640 kilometara istočno od portugalskih Azorskih ostrva, u istočnom Atlantiku. Kada ga je presreo kanadski brod, nosio je skoro pun teret bureta industrijskog alkohola, kao i dovoljno hrane i vode da se izdrži mnogo meseci. Ali jedan od čamaca za spasavanje na trgovačkom brodu je nestao, a posade nije bilo, iako su njihove stvari još uvek bile u kabinama.
Mari Seleste je isplovila iz Njujorka, skoro mesec dana pre nego što je viđena, na putovanje za Đenovu, Italiji sa 10 ljudi na brodu: sedam članova posade i kapetan broda, kapetanova supruga i dvogodišnja ćerka. Ali nijedan trag o njima nikada nije pronađen.
Godine 1884, nekoliko godina pre nego što su se prve misterije o Šerloku Holmsu pojavile u štampi, ser Artur Konan Dojl je objavio izmišljeni izveštaj u prvom licu preživelog sa broda zvanog „Mari Selest“. U Dojlovoj priči, posadu je ubio osvetoljubivi serijski ubica među članovima posade. Priča je postala poznatija od prvobitnog slučaja, i čak je predstavljena kao istinit prikaz u nekim novinama, uključujući Boston Herald, prema izveštaju u izdanju časopisa Štrand iz 1913. godine. Nekoliko istraživača je spekulisalo da je prava Meri Selest napuštena jer se posada plašila eksplozije zbog isparenja alkohola koji je curio iz buradi u skladištu. Drugi spekulišu da su brod napali marokanski pirati, koji su ooteli ljude sa broda, ali su ostavili teret.
2007. godine, režiserka dokumentarnih filmova En Mekgregor sugerisala je da je brod možda bio napušten nakon što je naišao na vodu po lošem vremenu i da je kapetan video priliku da se prizemlji u čamcu za spasavanje. Ali činilo se da su se ljudi u čamcu za spasavanje izgubili u moru, dok je napuštena Meri Selest uspela da se odupre oluji.
Malori i Irvajn na Everestu
4. juna 1924. britanski planinari Džordž Malori i Endrju Irvajn krenuli su iz naprednog baznog kampa visoko na severnoj strani Mont Everesta, u pokušaju da postanu prvi ljudi koji su stigli do vrha najviše planine na svetu. 4 dana kasnije primetio ih je drugi član njihove ekspedicije, koji se penjao na severoistočni greben planine, oko 800 vertikalnih stopa (245 metara) ispod vrha. Ali onda su se oblaci zatvorili iznad grebena, i dvojica muškaraca više nikada nisu viđena.
Istoričari i planinari dugo su spekulisali da su Malori i Irvajn možda preživeli uspon na vrh Mont Everesta, na visini od 8.848 metara, ali su potom umrli tokom spuštanja sa planine, verovatno 9. juna 1924. godine.
Godine 1933. Irvajnov cepin je pronađen visoko na planini, što je potvrdilo da su planinari dostigli visinu od 8.564 m. 1999. godine, ekspedicija je pronašla Malorijeve ostatke, na severnoj steni Everesta, na visini od skoro 8.230 m. Neki penjači su tvrdili da su videli još jedno telo u toj oblasti, verovatno Irvajnovo, ali dok su nalazi intrigantni, pitanje da li su Malori i Irvajn stigli do vrha pre nego što su umrli ostaje predmet debate.
Poslednji let Amelije Erhart
Kada je američka avijatičarka Amelija Erhart krenula da postane prva žena koja je letela oko sveta, već je bila jedna od najpoznatijih žena na svetu. Pet godina ranije, u maju 1932, stekla je ime kao prva žena koja je samostalno letela bez zaustavljanja preko Atlantika. A 1935. Erhartova je napravila prvi solo let iz Honolulua na Havajima do Ouklanda u Kaliforniji. Kao takav, svet je posmatrao u julu 1937, kada je avion sa Erhartovom i njenim navigatorom Fredom Njunanom u njihovom pokušaju leta oko sveta nestao iznad Tihog okeana.
Brod obalske straže SAD je odmah započeo potragu, a pridružili su mu se i brodovi američke mornarice u danima koji su usledili. Nisu pronađeni ostaci letelice, a zvanična potraga, u to vreme najveća i najskuplja u istoriji SAD, prekinuta je posle dve nedelje.
Ipak, istorijski istraživači nikada nisu odustali od pokušaja da pronađu Erhartovu. Među nedavnim naporima da saznaju šta se dogodilo američkoj pionirskoj avijatičarki, istraživači opremljeni podvodnim robotima istražuju vode oko ostrva Nikimaroro,u regionu Kiribatija, u potrazi za tragovima za koje se nadaju da bi ih mogli odvesti do olupine njenog aviona.
Baronica sa Galapagosa
Eloiz Verborn de Vagner-Boske, poznata kao „baronesa sa Galapagosa“, bila je mlada Austrijanka koja je nestala 1935. na udaljenom ostrvu Floreana u arhipelagu Galapagos, u istočnom Tihom okeanu.
Floreana je postala poznata u Nemačkoj nakon što ju je 1929. godine „kolonizovao“ nemački par Fridrih Riter i Dore Štrauh, koji su primitivno živeli u kući napravljenoj od stena i nanosa. Njihova priča privukla je tada i druge nemačke porodice u Floreanu, tražeći ono što su oni videli kao utopijski stil života.
Godine 1933. stigla je „baronesa“, zajedno sa svoja dva mlada nemačka ljubavnika, Robertom Filipsonom i Rudolfom Lorencom, i ekvadorskim slugom. Nakon što je postavila kuću na ostrvu, najavila je planove za izgradnju luksuznog hotela, a u međuvremenu je stekla reputaciju raskošnog života među jednostavnim kolonistima Floreane.
27. marta 1934. nestali su baronica i njen ljubavnik Filipson. Drugi nemački kolonista je tvrdio da su se ukrcali na jahtu koja je u prolazu krenula za Tahiti, ali u to vreme nije bilo zapisa da je takva jahta posetila Galapagos. Nekoliko dana kasnije, drugi baroničin ljubavnik, Rudolf Lorenc, žurno je napustio Floreanu u čamcu sa norveškim ribarom, koji je krenuo ka južnoameričkom kopnu. Njihova mumificirana tela pronađena su mesecima kasnije, nasukana na bezvodnom ostrvu gde je njihov čamac potonuo.
Istraživači spekulišu da je Lorenc ubio baronicu i Filipsona, te da su mu drugi kolonisti pomogli da prikrije ubistva, ali nestanak baronice sa Galapagosa nikada nije rešen.
Trovanje južnog pola
12. maja 2000, usred mračne antarktičke zime, australijski astrofizičar po imenu Rodni Marks umro je od iznenadne i misteriozne bolesti na stanici Amundsen-Skot, američkoj naučno-istraživačkoj bazi koja se nalazi na geografskom Južnom polu.
Pošto su zimski letovi na Južni pol opasni, njegovo telo je zamrznuto do proleća, kada je vraćeno na Novi Zeland. Obdukcija je pokazala da je umro od trovanja metanolom, verovatno tako što je progutao metanol bez znanja.
Nakon istrage, koja je uključivala pokušaj intervjuisanja do 49 ljudi koji su prezimili na stanici Amundsen Skot sa Marksom, novozelandska policija je isključila samoubistvo i smatrala da je malo verovatno da se Marks slučajno otrovao.
2008. godine, novozelandski patolog je presudio da nema dokaza koji bi ukazivali na planirano ubistvo. Ali događaji oko trovanja Rodnija Marksa nikada nisu utvrđeni, a slučaj je u nekim medijima stekao reputaciju kao prvo ubistvo na Južnom polu.
Nestanak „D.B Kupera“
D.B. Kuper je popularni pseudonim neidentifikovanog čoveka koji je oteo Boeing 727 koji je leteo iz Portlanda za Sijetl popodne 24. novembra 1971. Čovek se ukrcao sa kartom na ime „Den Kuper“, što je kasnije pogrešno prijavljeno putem radia kao „DB Kuper.“ Ubrzo nakon poletanja, čovek je rekao stjuardesi da nosi bombu i pokazao joj šta je izgledalo kao bomba u njegovoj aktovci.
Otmičar je tada naredio pilotima aviona da slete na aerodrom Sijetl-Takoma, gde je prikupio otkup od 200.000 dolara i padobran, pre nego što je naredio da avion ponovo poleti. Na visini od oko 3.000 metara, negde iznad pacifičkog severozapada, otmičar je skočio sa padobranom sa zadnjeg stepeništa aviona sa novcem za otkupninu i nikada više nije viđen.
Uprkos opsežnoj hajci od strane FBI-a, otmičar nikada nije lociran niti identifikovan, a istražitelji biroa smatraju da on verovatno nije preživeo svoj skok iz aviona. Ali teorija i spekulacija o pravom identitetu i sadašnjem boravištu „D.B. Kupera“ nemanjka.
Producenti dokumentarnog filma na kanalu Histori Čanel su 2016. godine tvrdili da su otmičara identifikovali kao 72-godišnjeg bivšeg vojnog veterana koji sada živi na Floridi.
Nestanak leta 19
Let 19 odnosi se na grupu od pet ratnih aviona američke mornarice Gruman TBF Avendžer koji su nestali tokom dnevnog trenažnog leta ispred obale Floride u decembru 1945. Čudan događaj je bio jedan od incidenata koji su doveli do legende o Bermudskom trouglu.
Svih 14 vazduhoplovaca na pet Avendžersa je izgubljeno, kao i 13 članova posade na mornaričkom letećem čamcu koji je poslat da ih traži. Nikada nisu pronađene olupine ili tela avijatičara ili letećeg čamca.
Nestanak leta 19 pomogao je da podstakne ideju o Bermudskom trouglu između Floride, Portorika i Bermuda, gde je navodno bio veliki broj nestanaka aviona i brodova — iako obalska straža SAD izveštava da taj broj nije ništa neobično.
Bez obzira na to, Let 19 je postao glavni deo mitologije Bermudskog trougla i često je povezan sa pričama o natprirodnom ili NLO-ima. Na primer, u početnim scenama naučnofantastičnog filma Stivena Spilberga „Bliski susreti treće vrste“ iz 1977. godine, avion leta 19 je otkriven u pustinji u Meksiku, a avijatičari leta 19 se vraćaju na Zemlju u vanzemaljskom matičnom brodu u završnih scena filma.
Slučaj Valas
Ubistvo domaćice Džulije Valas 1931. godine u njenom domu u Liverpulu, u Ujedinjenom Kraljevstvu, decenijama je fasciniralo istraživače i pisce kriminala. Njen muž, prodavac osiguranja po imenu Vilijam, primio je poruku u kojoj se tražilo da poseti adresu u „Menlav Gardens Ist“ 21. januara 1931. Pod pretpostavkom da je to bila prodajna informacija, Vilijam je pokušao da prisustvuje sastanku, ali je saznao da takva ulica ne postoji. Tvrdio je da je kada se vratio kući otkrio da mu je žena brutalno ubijena u dnevnoj sobi.
Vilijam Valas je osuđen za ubistvo svoje žene, ali je presuda poništena u žalbenom postupku, tako da je Valas izbegao smrtnu kaznu vešanjem. Istorijski istraživači su od tada spekulisali da je ubistvo počinio jedan od Valasovih saradnika, koji je otpušten nakon što ga je Valas optužio za proneveru novca.
Ali 2013. godine, britanska književnica krimi priča P.D. Džejms, koja je istraživala slučaj za svoje knjige, napisala je za Sandej tajms da veruje da je Valas, u stvari, ubio svoju ženu. Dodala je da misli da je samo poruka o pozivu na sastanak na „Menlav Gardens Ist“ iste noći bila samo slučajnost.
Slučaj Taman Šud
Najmisterioznija smrt u Australiji poznata je kao slučaj Taman Šud, po persijskim rečima odštampanim na komadu papira u džepu čoveka pronađenog mrtvog na plaži južno od grada Adelajid u decembru 1948.
Na telu nije pronađena identifikacija, samo železnička karta, češalj, cigarete i komad papira na kome je odštampano „Taman Šud“, što na persijskom znači „Kraj“. Papir je bio istrgnut iz retkog izdanja knjige poezije, „Rubaiat of Omar Khaiam“ i „Taman Šud“ su poslednje dve reči iz te knjige.
Misterija se produbila kada je patolog koji je izvršio obdukciju posumnjao da je muškarac otrovan. Policija je takođe pronašla primerak knjige poezije sa iscepanim rečima „Taman Šud“, kao i druge stranice ispunjene onim što je izgledalo kao šifrovana rukom pisana slova. Knjiga je sadržala i broj telefona, koji je policiju odveo do jedne Australijanke. Tvrdila je da ne poznaje mrtvog čoveka i rekla da je nekada posedovala tu knjigu, ali da ju je pozajmila nekom drugom.
Godine 2009., Derek Abot, profesor na Školi za elektrotehniku i elektroniku na Univerzitetu u Adelajdu, predložio je da su kodirana slova u knjizi tragovi ručnog šifrovanja ili dešifrovanja poruke pomoću jednokratnog blokčića, špijunaže, tehnika koja se može zasnivati na tekstu iz knjige (u ovom slučaju verovatno „Rubaiat of Omar Khaiam“).
Ovo otkriće može dati težinu ideji da je smrt u slučaju Taman Šuda povezana sa stranim špijunskim lancima koji rade u Australiji. Ali, identitet mrtvog čoveka ostaje i dalje nepoznat.
Incident na Djatovskom Prolazu
U februaru 1959. tragači na severnim planinama Urala u Rusiji pronašli su napušteni kamp grupe od devet ljudi koji su se vodili kao nestali nekoliko nedelja. Šator je bio pocepan na pola, očigledno iznutra, i napunjen cipelama i drugim stvarima, dok je nekoliko otisaka stopala, u čarapama ili bosih, odvelo u sneg.
Tela svih devet planinara na kraju su pronađena, u maju te godine, nakon otapanja snega. Većina je umrla od hipotermije, ali dve su imale slomljene lobanje, dve slomljena rebra, a jednoj je nedostajao jezik.
Slučaj je postao poznat kao incident na prelazu Djatov, po imenu vođe grupe Igora Djatova. Grupu su uglavnom činili studenti ili diplomci sa univerziteta u Jekaterinburgu u ruskoj Sverdlovskoj oblasti.
Iako je zvanična sovjetska istraga otkrila da je uzrok smrti bila „ubedljiva prirodna sila“, verovatno lavina, još uvek nema jasnog objašnjenja događaja koji su se desili na Djatovskom prolazu. Neke teorije spekulišu da su njihov kamp napale divlje životinje ili da je masovna panika izazvana niskofrekventnim zvucima raspršila grupu. Postoje čak i vrlo spekulativne veze sa navodnim izveštajima da su NLO-i viđeni u tom području u tom vremenskom periodu.