Čini se da su američki mislioci sigurni da je Komunistička partija osuđena na propast zbog „lošeg cara“ Si Đinpinga
Pre više od 20 godina, autor Gordon Čang objavio je knjigu pod naslovom „Nadolazeći kolaps Kine“ – tekst koji predviđa propast vladajuće Komunističke partije u zemlji kroz eventualnu finansijsku imploziju do 2011. Dve decenije kasnije, Čang se pretvorio u desničarskog komentatora koji pokreće zapaljive napade na Peking i na mejnstrim američke medije od Foksa do En-Bi-Sija.
Zbog toga, nije iznenađujuće što se Čang retko viđa pored ozbiljnijih posmatrača i analitičara Kine. Ipak, verovatno osećanje, ili raspoloženje, koje on zastupa u knjizi, itekako živi. Nedavno je u časopisu Foreign Affairs članak napisao Džonatan Teperman, neko ko je respektabilan i nekontroverzan, pod naslovom: „Opasni pad Kine“.
U ovom članku, Teperman prati školu mišljenja koju zastupa grupa mislilaca koji tvrde da je takozvani ‘uspon Kine’, diskurs koji je debelo usađen u mejnstrim medije i politiku u samom Pekingu. Za takav uspon, koji je karakterisao brz ekonomski rast u poslednjih 40-ak godina, kaže se da je okončan politikom koju je doneo Si Đinping, koga Teperman opisuje kao „lošeg cara“.
On tvrdi da je ekonomski rast Kine odbačen politikom kovida, udarima u tehnološkom sektoru, nadolazećom dužničkom krizom i budućim demografskim problemima. Izlažući ovu tezu, on opisuje budućnost Kine kao „velike Severne Koreje“ i veruje da će zbog toga postati opasnija, pa upozorava na američki hladnoratovski trijumfalizam. Argument ne pokušava da predvidi kraj komunističke Kine kao što je to učinio Gordon Čang, ali na mnogo načina otelovljuje isti skup pretpostavki koje formiraju širi diskurs na Zapadu. To jest, „Kina je osuđena na propast“ na ovaj ili onaj način.
Za Tepermana, Si je osudio Kinu namerno udaljavajući zemlju sa puta dalje vesternizacije i liberalizacije i ka centralizovanijem rukovodstvu koje je ponovo ojačalo autoritet partije i ideologiju u upravljanju Kinom. Ovo je takođe aktuelna tema u zapadnim komentarima i značajan faktor zašto se zapadna politika prema Pekingu promenila. To je zato što je teza o „kraju istorije“, koju je zastupao Fransis Fukujama, sada možda neslavno, izgrađena na samom američkom posthladnoratovskom trijumfalizmu o kojem Teperman raspravlja, zaista verovala da je tranzicija Kine u liberalnu demokratiju samo pitanje vremena.
Upravo na tom ideološkom samopouzdanju, uverenju u konačnu pobedu liberalizma, rast Kine je tolerisan toliko decenija i nisu učinjeni napori da se on obuzda ranije.
Međutim, kako je Kina rasla, dugo očekivana liberalizacija se nije materijalizovala, i umesto toga, Si je počinio čin bogohuljenja – da uokviri politički razvoj Kine na načine koje Zapad nije nameravao, i što je još gore, pozicionirajući Peking kao silu da oblikuju svet na načine koji su smatrani nepovoljnim za američku hegemoniju. Dakle, kako se neizbežni „kolaps” Kine nije ostvario, brzina se pomerila ka pokušaju da se Kina „primora” na neuspeh kroz geopolitičku konfrontaciju i novo doba takmičenja velikih sila.
Zbog toga se u zapadnim komentarima pojavio novi obrazac razmišljanja – nada da će Sijev politički projekat – dovršiti uspon Kine kao komunističke sile, pokušaj ponovnog ujedinjenja Tajvana sa kopnom, postati najveća svetska ekonomija i zaokružiti Inicijativa Pojas i put – sve se završava neuspehom.
Ako se režim ne uruši ili reformiše kao što se nekada pretpostavljalo, nada se polaže u neuspeh i stagnaciju. To je zato što ako Kina bude uspela, to će trajno narušiti neprikosnovenu nadmoć zapadnog modela, i zato se u svakodnevnom izveštavanju Kini ne pripisuje ni za šta zasluga, a svaki pojedinačni razvoj sada se dramatično predstavlja kao katastrofa ili neuspešna vladavina, što je uvek greška Si Đinpinga.
Dakle, naravno, ostaje pitanje da li je Kina zaista u padu? Da li je stvarno mišljenje da je na putu „Nadolazeći kolaps Kine“? Tokom godine, veliki deo medijskog izveštavanja napao je zemlju zbog njenih samonametnutih ekonomskih neuspeha politike „nultog kovida“, da bi se onda okrenuo i rekao da je okončanje te politike takođe bila katastrofa. Intuitivna pristrasnost takvog pokrivanja problematično brendira sve što Kina radi u pesimističkim terminima, do te mere da neko može biti u iskušenju da otpiše Kinu prerano. Što je još gore, isti kriterijumi izveštavanja se nikada ne primenjuju na zapadne ekonomije, koje su imale jednako mizernu godinu ekonomski.
Ovo nije bila slavna godina za SAD ili Evropu, koje će i dalje ostvariti manji rast od Kine ne samo ove, već i sledeće godine, uprkos tome što je Bajden javno objavio dezinformacije o tome. Kao takav, nema definitivnog razloga da se veruje da je Kina u opadanju, niti da predstoji „Nadolazeći kolaps Kine“, a izgledi za njenu konkurenciju sa SAD verovatno će biti zaslužni za sposobnost Pekinga da inovira i izbije iz američke tehnološke blokade.
Pratite Portal Dnevni Puls na Telegramu, Fejsbuku, Tviteru i Gab-u!
Dnevni Puls/Mediji