U četvrtak 27. juna održaće se u kučkom selu Raće pomen Momiru Bulatoviću. bivšem predsedniku Savezne Vlade Jugoslavije i predsedniku Savezne Republike Crne Gore.
Pomen Momiru Bulatoviću će se održati povodom petogodišnjice od njegovog upokojenja.
Bulatović je po mnogima bio jedan od najvećih sinova Crne Gore, takoreći čovek iz naroda. Dane nakon njegove smrti, 30. juna 2019, obelžila su sećanja na vanvremenske reči Bulatovića a po mnogima je on bio jedan od ljudi koji su najbolje predstavljali Crnu Goru kako u ideološkom tako i političkom smislu.
Sa ponosom nosio crnogorsko ime i srpsko prezime
Nakon smrti bivšeg predsednika Crne Gore i saveznog premijera Momira Bulatovića, društvenim mrežama proširio se i njegov odgovor na pitanje o razlikama (i sličnostima) između Srba i Crnogoraca.
„Ta smiješna i nametnuta podjela neće dugo trajati. Ja sam to sebi davno odgovorio, da sa ponosom nosim svoje crnogorsko ime i svoje srpsko prezime. Naučio sam ja to od mog đeda koga, nažalost, nisam zapamtio”, rekao je Bulatović.
Kada su ga pitali: „Šta si ti, đedo?, on je rekao: ‘Crnogorac’. ‘Znači nisi Srbin?’, pitali su ga, a on je odgovorio: ‘A ne, no sam Turčin’”, ispričao je Bulatović.
Bulatović je potom zaključio da se, kako je rekao, uvek podrazumevalo kroz istoriju Crne Gore da sa ponosom nosimo svoje ime, a da znamo kome pripadamo u širem smislu.
👇👇👇👇👇👇 pic.twitter.com/FKYTPJoTwH
— κατάβασις (@kafetincxe) July 1, 2019
Jedna od najvećih podela u Crnoj Gori – Milo ili Momir?
Podjla „Milo – Momir“ bila je, po masovnosti svrstavanja na jednu ili drugu stranu, jedna od najvećih, a po reperkusijama podele unutar države, društva i porodice, jedna od najdubljih, u istoriji Crne Gore.
Jedan od ključnih događaja u novijoj crnogorskoj istoriji dogodio se dan nakon predsedničkih izbora na kojima je pobedio Milo Đukanović. Tog 14. januara 1998. godine zemlja je bila na ivici građanskog rata.
Raskol u tada vladajućoj Demokratskoj partiji socijalista (DPS) bio je uvod u najdramatičniju političku utakmicu od uvođenja višestranačja u Crnoj Gori, nakon čega je počeo sukob koji na neki način i danas traje.
Ne kaže se slučajno, da je DPS pre podele imao 50 odsto, a nakon podele 100 odsto: jedan DPS 50, drugi DPS 50, pisao je 2019. godine politički analitičar Luka Radonjić.
Narativ je bio hamletovski dramatičan, „biti ili ne biti“, a borba po svim linijama fatalistička. Dakako, tome je kumovala i činjenica da je jedna strana imala podršku moćnog Zapada, NATO pakta, tadašnje srpske opozicije ali i glavnih zapadnih obavještajnih struktura i poluga moći.
To je drugu stranu, po mentalitetskoj liniji brđanskog inata i istorijskog otpora „velikima dodatno učvrstilo na pozicijama koje osim njih – nije branio niko. Koliko je podela bila duboka, najbolje svedoči da smo se nakon letnjeg raspusta 1997. godine, tokom fudbalskih mečeva, umesto dotadašnje Partizan – Zvezda podele, delili u timove „Milo – Momir“.
A koliko je jak gen ove podele, slikovito govori i to, da i danas na ulici možete čuti „kako radi u državnu administraciju kad mu je đed bio za Momira Bulatovića“.
Osim one, poznate definicije podele na pro-zapadnu, tzv. reformsku“ novo-crnogorsku opciju Mila Đukanovića koja se, tada još uvek, zalagala za „ravnopravnu federaciju Srbije i Crne Gore“, i tradicionalističku, staro-crnogorsku i prosrpsku opciju Momira Bulatovića koja se zalagala za čvrsto zajedništvo Srbije i Crne Gore, podela je, naročito unutar samog DPSa, imala i svoju etičku dimenziju.
Moglo bi se kazati, da je jedna od osnovnih razlika između Momira i Mila, bila ta što je Milo svakome znao cenu, a Momir vrednost. Tako je na jednom od najvažnijih sastanaka toga vremena, sa čelnicima Narodne sloge u jeku DPS raskola, došlo do saglasnosti Bulatovića i opozicije oko uslova i organizacije fer izbora sve dok, po svedočanstvu Bulatovića u njegovoj knjizi „Pravila ćutanja“, predsednik ultrasrpske Narodne stranke Novak Kilibarda nije pitao – koliko?
Na šta mu je Momir odgovorio: „Nula. Okrugla“. Vreme će pokazati da je Kilibarda zaista toliko i vredio.
Njegova kolosalna izdaja svojih birača, radikalni prelazak sa pozicija velikosrpskog nacionaliste i revizioniste, zagovornika „Dubrovačke republike“, na privilegovane jasle izrazitog anti-srpstva, potpuno ga je degradiralo i kao ličnost i kao političara.
Zaslužio je prezir svih strana, postao sinonim za konvertira, merna jedinica političke izdaje, a koliko je stepen njegove srbofobije bizaran, najupečatljivije svedoči on sam u svojoj knjizi, u kojoj tvrdi da ga je na čelo Narodne stranke postavila crnogorska Udba. Možda je tako a možda je i u pitanju groteskna želja jedne moralne senke, da ga istorija pamti kao špijuna i potrčka službi, samo ne kao nekadašnjeg Srbina.
No, ne samo on, već i mnogi u DPS imali su slične kriterijume, o čemu su ostala brojna lična svedočanstva. Premda bi mnogi iz DPS – u duhu prefarbavanja istorije države i partije, to želeli da zaborave, Crna Gora ipak pamti: prvobitno, 64 člana GO DPS podržala su Momira, 22 su bila uzdržana, svega 7 bilo je za Mila (Sveto Marović, Duško Marković,..). A onda su nastupili čuveni preletači, koji su odredili sudbinu Crne Gore.
Bez obzira što ih je Milo, kako se vjeruje, platio kućama, automobilima ili kešom, njihova vrednost je bila i ostala kao Kilibardina. A kao što je Milo znao cenu svom DPSu, tako su i Amerikanci znali cenu Milu, a vrednost Momiru.
O tome je diskretno i učtivo posvedočio Bulatović, izjavom da su mu Amerikanci nudili da bude Milo Đukanović, „samo“ je bilo potrebno da se okrene protiv zajednice sa Srbijom i svojih prijatelja i saboraca, što je odbio, između ostalog i zbog činjenice da mu je bilo neprihvatljivo da ga američke službe vole a Srbija prezire. Odbacio je zov trenutnog političkog pragmatizma i odabrao doslednost, lojalnost, čestitost i vernost tradicionalnoj Crnoj Gori, ono zbog čega je, između ostalog, većinska Crna Gora i stala uz njega 5. oktobra 1997. godine, kada je uprkos ogromnim polugama moći koje su bile protiv njegove opcije, porazio u prvom krugu predsedničkih izbora Mila Đukanovića. Činjenica je, da je Bulatović od početka karijere bio popularniji od Đukanovića.
U drugom krugu dogodila se najveća izborna krađa u istoriji Crne Gore (čuvenih 14 000 presuda Višeg suda o naknadnom upisu u birački spisak), na koju Zapad nije ćutao već je najglasnije podržao, i time usadio trajno i duboko nepoverenje u narodu Crne Gore, do nivoa nepovratnog animoziteta.
Do danas je ostalo mnogo priča, mnogo tragova za mnogo ljudi u politici, da su zbog novca i privilegija bili uz Mila i nijedna priča ni za jednog čoveka, da je zbog novca bio uz Momira.
To Bulatovića i čini autentičnim predstavnikom one Crne Gore čiji su temelji čojstvo i junaštvo Marka Miljanova, i svrstava ga među najpoštenije ljude koje su naša Brda ikada dala. A vlast personifikovana u Milu Đukanoviću, koja beleži svoju tridesetogodišnjicu vladanja, odavno već proizvodi društvo koje zna cenu svačemu, a vrednost ničemu. Baš kao i njihov vrhovni uzor Milo Đukanović.
Najjači udarac u njegovom životu bila smrt sina
Smrt sina Boška koji je podlegao teškoj bolesti bila je najjači udarac u njegovom i životu njegove porodice od kog se nikada u potpunosti nije oporavio.
Boško Bulatović (21), sin Momira Bulatovića, preminuo je 24. juna 2008. godine nakon kratke i teške bolesti, a sahranjen je u petak, 27. juna, u selu Raći, kraj Podgorice. Tada je u podgoričkom Danu objavljena čitulja za Boška Bulatovića od oca Momira, majke Nade i sestre Nine. Boško Bulatović bio je student ekonomije.
Čitav svoj život živio je za svoju mezimicu Ninu.
Otkrio tajnu uspjeha Mila Đukanovića
Bulatović se jednom prilikom, nekoliko meseci pred smrt, osvrnuo na odnos sa bivšim šefom crnogorske države Milom Đukanovićem, a zanimljivo je da je sa nekadašnjim političkim protivnikom dugo bio komšija:
„Mi smo dva različita sveta. Pozdravimo se, prosto, to je normalno. Ja na neki način razumem teret koji ima Milo Đukanović. Slažem se sa onim što je Matija Bećković rekao – dao bi on grdne pare da može toga da se ratosilja. To je, inače, potpuna podvojenost jedne ličnosti, to ne može dugo da traje. Kada bi Milo Đukanović imao neku realnu alternativu, a mislim da mu se ona može ponuditi, on bi preokrenuo taj svoj ćurak i vratio Crnu Goru kući. Mislim da bi to bilo spas i za njega, i za celu Crnu Goru“, pričao je Bulatović 2019. godine za Novosti.
Milo Đukanović je kao predsednik vlade bio je izuzetno uspešan zato što je imao dobre odnose sa Srbijom, tvrdio je tada Bulatović.
„U ekonomskom smislu, u ondašnjoj SRJ naša privreda je bila na nivou statističke greške. I kad ja nešto zamolim Slobodana Miloševića, on pozove Mirka Marjanovića i tada Milo Đukanović postane uspešan privrednik. Jednom se desilo da smo zakasnili na neki sastanak i ja sam rekao Miloševiću: ‘Stvarno je JAT kasnio, da li možeš da nam daš pare da kupimo avion?’.
I mi smo kupili avion, a platila ga je ‘Elektroprivreda Srbije’. Znači, bio je uspešan i dobar privrednik zato što je, šta god mu je falilo, dobijao iz Srbije. E, sad on to zaboravlja. Razvija neke druge veze koje nisu baš zakonite, tu postoji ogromna količina novca koja se valja u ilegalnim sferama, i upravo zato ga Zapad koji sve to kontroliše i koji sve to zna pušta – ispričao je tada Bulatović. Na pitanje da li je Đukanovićeva omiljena pesma i dalje „Znam za jedan grad, zove se Beograd“ odgovorio je:
„Ne znam, nismo pevali zajedno, ali znam da je volio da dođe u Beograd i mislim da mu sada teško pada što ga ne posećuje. Godinama smo nas dvojica znali da se ovdje lepo provodimo. Ja imam tu privilegiju da to mogu da nastavim, a on je nema“.
„Kada su meni 1996. u Beloj kući ponudili da budem Milo Đukanović, ja sam im rekao da svaki političar hoće podršku Amerike, ali cena koju treba da platim je prevelika. Ne mogu da dobijem podršku Amerike odvajajući se od Srbije. Zato sam završio političku karijeru, ali na način koji mene čini potpuno mirnim“, govorio je Bulatović.
Pratite Portal Dnevni Puls na Fejsbuku i Viberu!
Dnevni Puls/borba.me