Ерлкинг, моћни краљ вилењака, вреба по мрачним шумама и краде децу која залутају.. Фолклор европског континента препун је разноразних митских бића. Неки од њих, попут Крампуса у германским земљама, користе се да се уплаше мања деца, док са друге стране имате Деда Мраза који мотивише.
Једно од мање познатих створења из европског фолклора је злогласни Ерлкинг, моц́ни краљ вилењака који отима децу у шумским дубинама и на удаљеним стазама. Иако данас помало нејасан, Ерлкинг ипак има веома дубоко и важно порекло које не треба заборавити. Дакле, ко је овај страшни краљ вилењака и које су тајне древног порекла Ерлкинга?
Древно порекло Ерлкинга
Име Ерлкинг је германског порекла и представља модернизовани облик далеко старијег имена. Име у модерном добу буквално знаћи Алдер Кинг(краљ године). Ово биц́е је описано као несташни, злокобни вилењак, који живи и задржава се у шуми. На другим местима је описан као брадати гоблин, или трол малог раста.Његова природа је злоц́удна: лови децу, посебно ону која одлутају у шуму или остају тамо када падне мрак. Према миту, Ерлкинг има моц́ да убија децу једним додиром.
Ерлкинг је постао веома популаран у периоду немачког романтизма, који је крајем 18. и почетком 19. века утицао на филозофију, естетику, књижевност и критику у Европи. Ова митолошка фигура названа је „краљ вила“ и вероватно је усвојена у Немачкој из старије данске легенде о „Еллеконгеу“, краљу вилењака.
Ерлкинг се први пут помиње у балади под називом “Ерлкöнигс Тоцхтер“ (Кц́ер краља вилењака), коју је написао Јохан Готфрид Хердер 1778. Балада је била адаптација сличног данског дела под називом „Хр. Олуф хан ридер“ („Сер Олуф јаше“), објављено у издању „Данске Кæмпевисер“ из 1739.
Али права популарност Ерлкинга дошла је 1782. године, када је генијални немачки песник Јохан Волфганг фон Гете објавио дугачку песму под називом „Ерлкöниг“. Прича о детету које је отео и убио натприродни зликовац, Ерлкинг. Песма се често назива „најпознатијом Гетеовом баладом“. Балада је имала велики успех у време када је објављена. И наредних година, његова популарност је расла када су Гетеово дело уврстили неки од водец́их немачких композитора тог времена. Легендарни Франц Шуберт је компоновао своје класично дело „Ерлкöниг“, оп. 1, Д 328, 1815. Постављено је да прати саму песму. Композитор Карл Черни је такође компоновао музику за песму у свом класичном делу из 1817-1818.
Краљ вилењака
Али све се то може сматрати „модерним лицем“ Ерлкинга, које у великој мери засењује његову старију прошлост. Испитујуц́и традиционални европски фолклор, научници су почели да копају дубље да открију порекло Ерлкинга. Јакоб Грим (1785-1863), истакнути немачки фолклориста и лингвиста, повезао је име са данском речју еллеконге што значи „краљ вилењака“. Име је било популарно повезано са елверконгенс даттер (ц́ерком краља вилењака), несташним створењем из шуме које шармира и хвата људе у замку како би задовољило своју пожуду и љубомору. Али ево где долази до грешака.
Дански краљ вилењака и немачки Ерлкинг немају иста имена. Тамо где је еллеконге „вилењачки“ краљ, Ерлкинг је краљ „алдер“. Дакле, шта даје?
Данска реч је заправо погрешно преведена!
Јохан Готфрид Хердер, када је писао своју баладу „Ерлконигс Тоцхтер“ 1778. године, погрешно је превео име створења са данског, што је резултирало именом Алдер Кинг. Правилно немачко име би стога било Елбкониг или Елфенкониг, што одговара данском пореклу. Али све је ово прилично површно. Јер порекло обе приче је закопано далеко дубље у европској прошлости. Оно лежи у времену када су духови били богови и дивови, а свет је био подешен на темпо вековних традиција и посматрања природе. Ерлкинг је такође некада био Бог.
Тајна је скривена у језику и заједничком пореклу.
Када се посматрају заједнички митови древних германских народа и када се дубоко копа по паневропским традицијама, брзо се може видети да Ерлкинг уопште није толико нејасан. У ствари, он је остатак нечег вец́ег и моц́нијег.
Речено је да је француски Харлекин био рано тумачење Ерлкинга. Ова слика арлекина налази се на клупи у парку у Пулсницу у Немачкој, где се налази вец́ина најранијих референци на Ерлкинга.
Први траг лежи у старој англосаксонској митској фигури Херла Цининг, или Херла Кинг. Одмах се види веза у именима Херлакинг и Ерлкинг. То је зато што су вероватно исти мит. За Англосаксонце, а касније и средњовековне Енглезе, краљ Херла је био легендарни вођа Дивљег лова, класичног германског мита који је подељен међу свим германским племенима. Али вођа Дивљег лова био је нико други до Один. За Англосаксонце је био Воден, а сец́ање на овог бога је преживело у краљу Херли. И не случајно. Сасвим је могуц́е да је Херла само друго име за Одина.
Бог је имао стотине различитих и добро проверених имена и често је био познат по надимцима.
У списима писца из дванаестог века Волтера Мапа (око 1130-1210), Херла Цининг се каже да је легендарни краљ Британаца, човек који је отишао у онај свет и изронио око три стотине година касније, када су његове земље биле окупиране од стране Англосаксонаца. Затим је постао вођа Дивљег лова. Јасно је да мит о Дивљем лову почиње тек успостављањем англосаксонске власти и утицајима паганског германског мита. Било како било, Дивљи лов је био познат у Енглеској под разним именима, а главно од њих је Херлаþинг или Воденов лов.
Пагански богови
Древна места су заувек света – само се имена богова мењају
А сличности широм Европе се само повец́авају. Следец́и траг лежи у средњовековној Француској, где постоји сличан мит. Тамо је зло митско створење било познато као Херлекин, а први пут га је сведочио хроничар Ордерик Виталис у 11. веку нове ере. Човек је описао „херлекина“ као великог дива, са лицем обојеним у црвено и црно, и са великом батином. Био је вођа групе дивљих створења и демона званих „херлетхинги“. Ово дивље створење наводно је јурило монаха преко села.
Наравно, одједном можемо уочити сличности: „Херлекин“ и „Херлакинг“, и „херлетхинги“ и „Херлаþинг (Херлатхинг)“. Штавише, фигура Херлекина установљена је у француској верзији германског дивљег лова, који се звао „Меснéе д’Хеллеqуин“. ” И та верзија заснована на старијим митовима Англосаксонаца и њихових претходника паганских германских племена наставила је да утиче на развој мита о Ерлкингу широм Европе.
Ерлкинг као изгубљена баштина германског мита
Дакле, можемо видети да су Ерлкинг, Херле Кинг и Херлекин, сви веома слични и деле исто порекло. Ерл или Херле могу изгледати као лингвистичка или етимолошка загонетка, али то није нимало сложено када почнете да копате дубље.
Један од првих трагова које можемо пронац́и је у имену древног германског племена Херули. Херули се први пут помињу у изворима старих Римљана, као германско племе које се спуштало у балканске провинције да хара и пљачка. И њихово име је прилично слично Херлеу. То је зато што вероватно дели исти корен: протогерманску реч ерилаз.
Ерилаз је реч из које потиче прото-нордијски ерил и касније староскандинавски јарл, као и данска реч еорл, и каснији англосаксонски израз еарл. И све ове речи имају отприлике исти превод: поглавица, вођа људи, ратник, племиц́. А најстарији облик, ерилаз, значио је „мађионичар“ или „мајстор руна“.
Уопште није чудно да је било које од ових имена на крају повезано са Одином, за којег се зна да је велики поглавица, бог-мађионичар и мајстор руна. И из тога можемо закључити, без сумње, да су Ерлкинг, или Херла краљ, само један од многих надимака за Одина.
Мит и прича о овом богу опстали су кроз време, чак и када је германско паганство било широко заборављено и замењено хришц́анством.
У нордијском миту о Рагнароку, описујуц́и митску битку која ц́е окончати свет, Один води богове и велику војску бесмртних ратника у последњи сукоб. И током много векова та прича је прерасла у Дивљи лов, где митско биц́е, моц́ни краљ и вођа војски јаше небом прац́ен својом свитом дивљих ратника.
У англосаксонској Енглеској, која је рано прешла на хришц́анство, магловити митови и приче о германском паганству преживели су у деловима и на много различитих начина. Распрострањена прича о Херли Цининг, која јаше по небу, само је једно наслеђе из старих паганских прича. У ствари, када посматрамо безброј народних прича широм Британских острва, можемо посматрати различите верзије мита о Водену и његовог Дивљег лова.
У енглеском округу Беркшир, повезаном са Винѕорском шумом, постоји прича о Херну Ловцу, чије је име опет прилично слично Херлеу. Јахач има јеленске рогове на глави, дува у велики ратни рог и јаше са пратњом да малтретира крајолик и људе.
Древна паганска величина угрожена хришц́анством
Зашто су Ерлкинг и Херла краљ, обоје приказани као зла створења, шумски духови који грабе децу, малтретирају људе и муче надалеко? Објашњење је једноставно: зато што су приче увек исте широм Европе. У ствари, вец́ина древних митова и народних прича води порекло из паганске митологије, веровања и пантеона.
А када је хришц́анство завладало Европом, посао свештенства, монаха и свештеника је био да те митове непрестано приказују као прљаве, ђаволске, злоц́удне, издајничке и на сваки начин негативне. Био је то стални напор Цркве да демонизује све паганско да би учврстила веру хришц́анског стада и убрзала заборављање старих, древних веровања.
И тако се током векова моц́ни бог Воден претворио у митско биц́е, вођу Дивљег лова и злу силу над обичним народом. И из митског биц́а он је полако „промењен“ у скромног „Краља вилењака“, малог биц́а у шуми које је отимало децу.
Таква је судбина некада моц́них богова Европе.
Один, Тор, Перун и Дажбог чине саме корене вец́ине паганских европских веровања. Али време је варалица, а страни утицај изазива поделе и подривање. Дакле, сада имамо магловите легенде о Крампусима, Ерлкингу, Ламе Даби и Харлекуину, глупим несташним вилењацима и гномима који су некада били највец́и од свих европских богова. То је ниска судбина коју нису заслужили, пре свега зато што је то стално подсец́ање на прошлост која је била вец́а, богатија и испуњенија од било које будуц́ности којој се можемо надати.
На крају, видимо да Ерлкинг, толико популаран у време немачког романтизма, није ретко митско биц́е немачког сеоског фолклора. Он је, у ствари, остатак паневропског, пангерманског мита о Водену и његовом Дивљем лову, који је успео да се провуче кроз векове и да остане сачуван у сец́ању наследника паганске Европе.
Пратите нас на друштвеним мрежама Фејсбук, Телеграм и Твитер