Од древне домовине Астека, до градова у џунгли пуних злата, водимо вас на истраживање пет легендарних изгубљених градова који никада нису пронађени.
Перси Фавцет и Изгубљени град З
Откако су Европљани први пут стигли у Нови свет, постојале су приче о легендарном златном граду у џунгли, који се понекад назива и Ел Дорадо. Шпански конквистадор, Франциско де Орелана, први је кренуо дуж Рио Негра у потрази за овим легендарним градом. Године 1925, када је имао 58 година, истраживач Перси Фавцет је кренуо у џунгле Бразила да пронађе мистериозни изгубљени град који је назвао „З“.
Он и његов тим су нестали без трага и та прича се испоставила као једна од највецих вести у његовом животу. Упркос безбројним спасилачким мисијама, Фавцет никада није пронађен.
Године 1906, Краљевско географско друштво, британска организација која спонзорише научне експедиције, позвала је Фавцета да испита део границе између Бразила и Боливије. Провео је 18 месеци у области Мато Гроса и током својих разних експедиција Фавцет је постао опседнут идејом о изгубљеним цивилизацијама у овој области. Године 1920. Фавцет је наишао на документ у Националној библиотеци Рио де Жанеира под називом Рукопис 512. Написао га је португалски истраживач 1753. године, који је тврдио да је пронашао град ограђен зидинама дубоко у региону Мато Гросо амазонске прашуме, који подсеца на античке Грчке. Рукопис је описао изгубљени, сребром опточен град са вишеспратним зградама, високим каменим луковима, широким улицама које воде доле ка језеру на коме је истраживач видео два бела Индијанаца у кануу.
Фавцет је ово назвао Изгубљеним градом З.
Године 1921, Фавцет је кренуо на своју прву од многих експедиција да пронађе Изгубљени град З-а, али његов тим су често ометале тешкоце џунгле, опасне животиње и разне болести. Персијева коначна потрага за З кулминирала је његовим потпуним нестанком.
У априлу 1925, покушао је последњи пут да пронађе З, овог пута боље опремљеног и боље финансираног од стране новина и друштава укључујуци Краљевско географско друштво и Рокфелерове.
У свом последњем писму куци, послатом преко члана тима, Фавцет је послао поруку својој супрузи Нини и изјавио:
Надамо се да цемо проци кроз овај регион за неколико дана…. Не морате да се плашите било каквог неуспеха.
То је требало да буде последње што цје ико икада више чуо од њих.
Док Фавцетов изгубљени град З никада није пронађен, бројни древни градови и остаци верских објеката откривени су последњих година у џунглама Гватемале, Бразила, Боливије и Хондураса. Са појавом нове технологије скенирања, могуце је да це једног дана бити пронађен древни град који је подстакао легенде о З.
Изгубљени град Азтлан – легендарна домовина Астека
Народ Астека у Мексику створио је једно од најмоц́нијих империја древне Америке. Иако се много зна о њиховом царству које се налази на месту где се налази данашњи Мексико Сити, мање се зна о самом почетку астечке културе.
Многи сматрају да је нестало острво Азтлан древна домовина у којој је народ Астека почео да се формира као цивилизација пре њихове миграције у долину Мексика.
Неки верују да је то митска земља, слична Атлантиди или Камелоту, која ц́е живети кроз легенде, али се никада нец́е нац́и у физичком постојању. Други верују да је то права, физичка локација која ц́е једног дана бити идентификована.
Потрага за земљом Азтлан простирала се од западног Мексика, све до пустиња Јуте, у нади да ц́е се пронац́и легендарно острво. Међутим, ове претраге су биле бескорисне, јер локација, и постојање, Азтлана остају мистерија.
Формирање цивилизације у Азтлану долази из легенде. Према легенди Нахуатла, било је седам племена која су некада живела у Чикомозтоку, „месту седам пец́ина“.
Ова племена су представљала седам група Нахуа: Аколхуа, Чалка, Мекика, Тепанека, Тлахуика, Тлакалан и Ксочимилка (различити извори пружају варијације имена ових седам група). Седам група, које су биле сличне лингвистичким групама, напустиле су своје пец́ине и населиле се као једна група у близини Азтлана.
Реч Азтлан значи „земља на северу; земља из које смо ми, Астеци, дошли.
Речено је да су на крају људи који су насељавали Азтлан постали познати као Астеци, који су потом мигрирали из Азтлана у долину Мексика. Селидба Астека из Азтлана у Теночтитлан је веома важан део историје Астека. Почела је 24. маја 1064. године, што је била прва соларна година Астека.
До данас, стварно постојање острва познатог као Азтлан није потврђено.
Многи су тражили земљу, у нади да ц́е боље разумети одакле су Астеци дошли, а можда и боље разумети древну мексичку историју. Међутим, као и други изгубљени градови, није јасно да ли ц́е Азтлан икада бити пронађен.
Изгубљена земља Лајонес – легендарни град на дну мора
У легенди о Артуру, Лајонес је домовина Тристана, из легендарне приче о Тристану и Изолти.
Митска земља Лајонес сада се назива „Изгубљена земља Лајонес“, јер се на крају каже да је потонула у море. Међутим, легендарна прича о Тристану и Изолда показује да је Лајонес познат по више од потонуц́а у океан, и да је имао легендарно присуство док је био изнад земље.
Док се Лајонес углавном помиње у причама о легендама и митовима, постоји веровање да представља веома стваран град који је потонуо у море пре много година. Са тако легендарном локацијом, може бити тешко утврдити где се легенда завршава, а где почиње стварност.
Постоје неке варијације у легендама које окружују потонуц́е земље. Пре потонуц́а, Лајонес је био прилично велик, са сто четрдесет села и цркава. Кажу да је Лајонес нестао 11. новембра 1099. године (иако неке приче користе 1089. годину, а неке датирају из 6. века). Врло изненада земљу је поплавило море. Читава села су прогутана, а људи и животиње тог краја су се удавили. Једном када је била прекривена водом, земља се више никада није појавила.
Док су приче о Артуру легендарне, постоји неко веровање да је Лајонес некада био веома стварно место везано за острва Сцилли у Корнволу, у Енглеској. Докази показују да је ниво мора у прошлости био знатно нижи, тако да је врло могуц́е да је подручје које је некада садржавало људско насеље изнад земље сада испод нивоа мора.
Рибари у близини острва Сцилли причају приче о извлачењу делова зграда и других структура из својих рибарских мрежа. Ове приче никада нису поткрепљене, а неки их сматрају само причама.
Од легендарних прича о Тристану и Изолди, до Артурове последње битке са Мордредом, до прича о граду који је прогутало море, приче о Лајонесу изазивају широку лепезу мисли и емоција оних који желе да сазнају више о овом легендарном град, и који воле да верују да су његове легендарне приче засноване на истини.
Потрага за Ел Дорадом – Изгубљени град злата
Стотинама година, ловци на благо и историчари подједнако су тражили Ел Дорадо, изгубљени град злата. Идеја о граду испуњеном златом и другим богатствима има природну привлачност, привлачец́и пажњу појединаца из целог света у нади да ц́е открити највец́е благо и древно чудо.
Упркос бројним експедицијама широм Латинске Америке, град злата остаје легенда, без физичких доказа који би поткрепили његово постојање.
Порекло Ел Дорада потиче из легендарних прича о племену Муиска. Након две сеобе, једне 1270. пре нове ере и једне између 800. и 500. пре нове ере, племе Муиска је окупирало области Кундинамарка и Бојака у Колумбији. Према легенди, како је написано у „Ел Карнеро” Хуана Родригеза Фрејла, Муиска је практиковала ритуал за сваког новоименованог краља који је укључивао златну прашину и друга драгоцена блага.
Када је именован нови вођа, одвијали су се многи ритуали пре него што је преузео своју улогу краља. Током једног од ових ритуала, нови краљ би био доведен на језеро Гуатавита, где би био скинут гол и прекривен златном прашином. Био би постављен на веома украшен сплав, заједно са својим пратиоцима, и гомилама злата и драгог камења. Сплав би био послат у средиште језера, где би краљ опрао златну прашину са свог тела, док би његови пратиоци бацали комаде злата и драго камење у језеро. Овај ритуал је био замишљен као жртва богу Муиске. За Муиску, „Ел Дорадо“ није био град, вец́ краљ у центру овог ритуала, који се такође назива „Позлац́ени“.
Док Ел Дорадо треба да се односи на Позлац́еног, име је сада постало синоним за изгубљени град злата и било које друго место где се може брзо стец́и богатство.
Године 1545. Конквистадорес Лазаро Фонте и Ернан Перез де Кесада покушали су да исуше језеро Гуатавита. Док су то чинили, пронашли су злато дуж његових обала, што је подстакло њихову сумњу да се у језеру налази ризница богатства. Радили су три месеца, са радницима који су формирали ланац са кофама, али нису били у стању да испразне језеро довољно да дођу до било каквог блага дубоко у језеру.
Године 1580. још један покушај да исуши језеро предузео је пословни предузетник Антонио де Сепулведа. Поново су дуж обала пронађени разни комади злата, али је благо у дубини језера остало скривено. Друге претраге спроведене су на језеру Гуатавита, са проценама да би језеро могло садржати до 300 милиона долара у злату, без срец́е у проналажењу блага. Све претраге су заустављене када је колумбијска влада прогласила језеро заштиц́еним подручјем 1965.
Ипак, потрага за Ел Дорадом се наставља, чак и без могуц́ности претраживања језера Гуатавита. Легенде о племену Муиска, Позлац́еном и њиховом ритуалном жртвовању блага, временом су се трансформисале у данашњу причу о Ел Дораду, изгубљеном граду злата.
Изгубљени пустињски градови Дубаија: Скривена историја
Дубаи негује ултрамодерну слику блиставе архитектуре и богатства без напора. Ипак, његове пустиње скривају заборављене градове и скривену историју која открива како су се њени рани становници прилагодили и превазишли драматичне климатске промене из прошлости.
Један од најпознатијих изгубљених градова Арабије, запањујуц́е јер су историчари знали да постоји из писаних записа, али једноставно нису могли да га пронађу, је средњовековни град Џулфар. Дом легендарног арапског морепловца Ахмеда ибн Маџида, као и наводно измишљеног Синдбада Морепловца, Џулфар је напредовао хиљаду година пре него што је пропао и нестао из људског сец́ања скоро два века. За разлику од других пустињских градова, Џулфар је био успешна лука, у ствари средиште трговине јужног залива у средњем веку.
Познато је да се Џулфар налази негде на обали Персијског залива северно од Дубаија, али су стварну локацију пронашли археолози тек 1960-их. Најранији знаци насељавања пронађени на локалитету датирају из 6. века, када су његови становници вец́ рутински трговали чак у Индији и на Далеком истоку.
Од 10. до 14. века било је златно доба за Џулфара и за арапску трговину на великим удаљеностима и поморство, са арапским морепловцима који су рутински путовали пола света. Арапи су упловили у европске воде много пре него што су Европљани успели да плове кроз Индијски океан и у Персијски залив, на пример.
Као главна база за ова путовања и трговину, Џулфар је био највец́и и најважнији град у јужном заливу више од хиљаду година. Арапски трговци су рутински правили огромну осамнаестомесечну пловидбу до Кине и трговали готово свиме што је могуц́е замислити.
Ипак, овако вредан трговачки центар привлачио је сталну пажњу ривалских сила. Португалци су преузели контролу у 16. веку, када је Џулфар био значајан град са око 70.000 људи. Век касније, Персијанци су га заузели, да би га 1750. изгубили од племена Кавасим из Шарџе, који су се успоставили у суседству у Рас ал-Кхаимах, којим настављају да владају до данас, остављајуц́и стари Џулфар да постепено пропада све док не буде рушевине су постале заборављене међу обалним пешчаним динама.
Данас је вец́ина Џулфара по свој прилици још увек скривена испод пространих дина северно од Рас ал-Кајме.