Ravna zemlja: Istorijska teorija?!
Ideja da je Zemlja ravna se većinski smatra ne samo pogrešnom, već i modelom pogrešnosti, zlatnim standardom netačnosti. Ipak, postoje ljudi koji tvrde vekovima da je Zemlja ravna, popularno nazvani Ravnozemljaši.
Ali šta je tačno „teorija ravne Zemlje“? U stvari, nikada nije postojalo nešto što se zove „teorija ravne Zemlje“. Različite kulture u različitim vremenima postavile su zapanjujuće raznolike poglede na svet koji se ne mogu lako sažeti frazom „ravna Zemlja“. Niti ideja o ravnoj Zemlji nije nešto što je ekskluzivno za zapadni svet.
Čak i najpovršniji istorijski pregled pokazuje da je ideja da je Zemlja ravna bila ideja koju deli izuzetno širok spektar kultura i da je vezana za veoma različite metafizičke sisteme i kosmologije.
Drevna verovanja o ravnoj Zemlji
To je bilo uobičajeno verovanje u staroj Grčkoj, kao i u Indiji, Kini i u širokom spektru domorodačkih ili „preddržavnih” kultura. I pesnici Homer i Hesiod opisali su ravnu Zemlju. Ovo je držao Tales, kojeg mnogi smatraju jednim od prvih filozofa, Lukrecije priznati materijalista, kao i Demokrit osnivač atomske teorije.
Drevna grčka koncepcija, zauzvrat, ima neke paralele sa onim iz rane egipatske i mesopotamske misli, pri čemu su i jedni i drugi mislili da je Zemlja veliki disk okružen gigantskom vodom. Drevni Kinezi su takođe bili praktično jednoglasni u svom pogledu na ravnost Zemlje, iako su – u ovom sistemu – nebesa bila sferna, a Zemlja kvadratna.
Brojne drevne indijske koncepcije uobičajene – sa određenim stepenom varijacija – za drevni hinduizam, džainizam i budizam vezuju svoju kosmografiju za botaničke slike sa zemljom koja se sastoji od četiri kontinenta koji okružuju planinu, slično načinu na koji latice okružuju pupoljak cveta. Drevna nordijska misao je postulirala kružnu ravnu Zemlju okruženu morem u kojem živi džinovska zmija.
Drugi, poput naroda planinskog Arapeša iz Papue Nove Gvineje, zamišljaju svet koji se završava na horizontu, mestu gde se okupljaju džinovski oblaci. Ali čak i tamo gde postoje zajedništva u ovim tradicijama, u pitanju su veoma različiti metafizički i kosmološki narativi.
A da bismo zakomplikovali ove stvari, moramo dodati kulture i intelektualne tradicije za koje oblik Zemlje uopšte nije od interesa. Mnoga plemenska ili preddržavna društva, na primer, imaju malo brige za ono što bi se moglo smatrati kosmografijom.
Verovanje se za neke pretvara u sferičnu Zemlju
Međutim, najmanje od 6. veka pre nove ere teorija o ravnoj Zemlji počela je da pada u nemilost. Kada dođemo do Aristotela u 4. veku pre nove ere, ideja o sfernoj Zemlji je uobičajena, barem među obrazovanim slojevima. I do 1. veka pre nove ere to se smatra nekontroverznom istinom. Rekavši to, teorija ravne Zemlje se nastavila kao sporedna tradicija u mišljenju, poput nekoliko teorija u nauci kao što su lamarkizam i vitalizam.
Uprkos tome što se istorijska plima odavno okrenula, sredinom 20. veka je osnovano Društvo za ravnu Zemlju, koje je 1956. započeo Semjuel Šenton, čiji je rad nastavio penzionisani avio-mehaničar Čarls K. Džonson 1972. godine.
Iz Kalifornije, Džonson je funkcionisao kao predsednik Međunarodnog društva za ravnu Zemlju. Kao njen portparol, on je izneo niz tvrdnji koje su sada postale rasprostranjene van zajednice ravne Zemlje: sletanje Apolona na Mesec je lažno i da je ispravan pogled na svet tradicionalni hrišćanski pogled na to da je Zemlja ravna.
Džonson, što je zanimljivo, nije pogrešio samo svoju kosmologiju, već je pogrešio i svoju istoriju i teologiju. Pravoslavni hrišćanski mislioci, barem od 5. veka nadalje, podržavali su ideju o sfernoj Zemlji od Bede do Tome Akvinskog.
Zaista, kao što je tvrdio istoričar sa Kalifornijskog univerziteta Džefri Barton Rasel, vrlo malo obrazovanih ljudi na Zapadu posle 3. veka pre nove ere mislilo je da je svet ravan. Ovo je direktno protiv uobičajenog verovanja da je većina ljudi u srednjem veku verovala da je Zemlja ravna.
Koliko su bili neprosvećeni?
Ali ako ravna Zemlja služi kao neka vrsta mita ili fantazije za one koji u nju veruju, postoje i mitovi o ravnoj Zemlji koji su isto toliko rasprostranjeni.
Jedan od najšire propagiranih mitova u savremenom svetu je verovanje da je Kolumba Katolička crkva savetovala da napusti svoje putovanje na osnovu toga da rizikuje da padne sa ivice sveta.
Njegov izvor je pisac iz 19. veka, Vašington Irving, autor drugih rigoroznih istorijskih izveštaja kao što su Legenda o Sleepi Hollov i Rip Van Vinkle.
Ono što ovo sugeriše jeste da smo ponekad previše željni da uključimo prošlost – ili našu verziju prošlosti – u našim pokušajima da se osećamo bolje o tome koliko smo prosvetljeni i koliko su naši prethodnici bili mračni.
To, naravno, ne znači da niko nije verovao da je Zemlja ravna u srednjem veku; niti podrazumeva da u to danas niko ne veruje. Muhamed Jusuf, osnivač Boko Harama, poznato je da ne veruje u čitav niz modernih ideja za koje je smatrao da su suprotne islamu – uključujući sferni oblik Zemlje.