Слободна индијска легија је била најнеобичнија војна формација Вермахта, регуларне војске Великонемачког рајха током Другог светског рата.
Ова црна легија била је састављена од припадника индијског народа чији је циљ био да се у Индији боре против Британаца. До те борбе никада није дошло.
Идеја о стварању оружане силе састављене од Индијаца која би срушила британску власт у њиховој земљи уз подршку Немачке, појавила се још током Првог светског рата, али је Лондон сазнао за план и осујетио га; додуше, не без проливања крви.
Током Другог светског рата све три осовинске силе су подржавале оружане антибританске активности индијских националиста и регрутовале индијске ратне заробљенике који су претходно били у британској војсци.
Јапанци су тако имали најпознатију и најуспешнију Индијску националну армију, а Италијани Батаљон слободног Хиндустана који је био тотални фијаско пошто су Индијци на крају дигли побуну против Дучеових пулена када им је наређено да се боре у Либији.
У начелу, Индијски национални конгрес, водећа политичка организација која се ономад борила за слободу Индије, подржао је борбу против фашизма; међутим, у пракси, велики број њих је био незадовољан што је Британија увукла Индију у рат а да их ништа није питала.
Један од њих је био Субас Чандра Босе, бивши председник ИНК, који је јануара 1941. побегао из кућног притвора и преко Авганистана стигао у Совјетски Савез. Тамо је потражио помоћ за дизање устанка, али је већ у априлу, схвативши да му бољшевици неће помоћи, стигао у Берлин. Срео се са Рибентропом и самим Хитлером, па успоставио Слободни индијски центар и радио-станицу.
Немци су прво изабрали 27 официра међу индијским ратним заробљеницима са намером да буду језгро будуће формације. Ово се десило већ у мају месецу. Број ће брзо порасти на 2.600 људи, а јануара наредне године биће званично формирана Слободна индијска легија као део Вермахта, дакле, регуларне војске Немачког рајха.
Босе се изборио за изванредне услове за индијске легионаре који су практично имали сва права као и Немци, и више од тога: најважније од свега је било обећање да се неће борити за немачке интересе у Европи већ само против Британаца у Индији.
Упркос томе, број припадника ове формације није био велики; од 15.000 Индијаца у заробљеништву огромна већина је остала верна заклетви британском краљу и цару Индије и са презиром је гледала на припаднике СИЛ.
Елем, Слободна индијска легија је била мешана па је тако у њој било 59 одсто хиндуса, 25 одсто муслимана, 14 одсто Сика и 2 одсто осталих; Босе је имао идеју да развије јединствени национални идентитет без обзира на верску припадност и то му је пошло за руком.
Униформе које је легија носила била је стандарни „фелдграу“ немачке војске за јесен и зиму, а каки на пролеће и лето. Грб им је био тигар у скоку.
Што се тиче Босеових планова, чини се да је мислио да ће ова легија бити претходница много веће индо-немачке армије која је требало да изврши упад у Индију из правца Персије, али је након Стаљинграда постало јасно да се то неће десити.
Слободна индијска легија је учествовала у само неколико операција, али борбу практично да није видела. Операција Бајадера је почела јануара 1942. године, а учествовало је тек око стотинак специјално обучених диверзана СИЛ који су имали задатак да врше саботаже током припрема за устанак; све су радили како треба, али без посебног ефекта.
Остатак легије остао је у Европи где се шеткао од Холандије до Француске преко Белгије, притом стекавши јако лошу репутацију код мештана због недисциплине. Августа 1944. године пребачени су под окриље Вафен-СС-а (што је и иначе била пракса за стране војне јединице), након чега је почело њихово повлачење у Немачку због савезничког искрцавања у Нормандији пошто су, ако се сећате, имали договор о искључивој борби у Индији. Није ни чудо што је Хитлер рекао да је „Индијска легија виц“.
У сваком случају, током тог повлачење 15. августа су напокон искусили борбу са савезницима и имали први губитак, а недуго потом су имали још два након борби са француским покретом отпора (договор који је Босе направио са Хитлером подразумевао је да СИЛ има право да се брани где год била нападнута).
На крају су завршили у Алзасу где су се предали савезницима на пролеће 1945. године; једна чета коју су Немци заправо и бацили у ватру у Италији, кршећи споразум, предала се априла 1945. Многи су покушали да пређу у неутралну Швајцарску, али су их Американци и Енглези заробили.
Прочитајте још:
- Жене не воле ово да раде, а 98 процената мушкараца то жели…
- Србе на Цетињу напали са топовским ударима, они им одговорили са три прста
- Трансформација Краповића од Русофила до љубљења НАТО чизме
Наводно су мароканске трупе у оквиру француске војске погубиле мноштво пре него што су их предали Британцима; ови су их онда послали у Индију где је требало да им се суди због издаје али се од тога одустало јер је индијска јавност полудела и цео потконтинент је доведен на руб експлозије.
Слободна индијска легија је данас контроверзна тема; за једне су били сарадници Трећег рајха и саучесници у злочинима, за друге су били легитимна оружана формација састављена од људи спремних да ураде све што је у њиховој моћи да се ослободе од нелегитимне окупације.
Заправо, многи су након Другог светског рата због дешавања око Слободне индијске легије и јапанске Индијске националне армије, имали утисак да су се борили на погрешној страни.
Исповести и приче припадника ових формација имали су за последицу читав низ побуна у британској индијској војсци, толико да је Енглезима постало немогуће да се уздају у Индијце. Британски званичници су тада сматрали да су ове осовинске армије заправо индиректно убрзале индијску независност, упркос поразу или неактивности у самом рату.
Пратите Портал Дневни Пулс на Фејсбуку и Виберу!
Дневни Пулс/телеграф.рс