Od kraja Drugog svetskog rata gotovo sve nacije zdušno su prećutkivale neke od najneobičnijih i najzanimljivijih priča koje samo sukob takvih razmera može da stvori.
Jedna od tih priča, koja sledi u nastavku je i formiranje Vafen SS francuske dobrovoljačke jedinice koja se borila na strani Hitlera.
Stvaranje prve francuske dobrovoljačke jedinice Vafen SS zvanično je odobrila višijevska vlada maršala Petena 22. juna 1943. godine.
Nezvanično, SS je regrutovao Francuze koji su hteli da se bore protiv Engleza ili protiv boljševika od samog početka nemačke okupacije dela Francuske 1940. godine. Većina ovih dobrovoljaca jednostavno je pojedinačno dodeljivana nemačkim SS jedinicama, uglavnom divizijama Viking i Totenkopf (mrtvačka glava). Mnogi od njih su, makar, manjim delom bili nemačkog porekla.
U julu 1943. godine počela je opšta kampanja regrutacije, koju je sprovodio „Comite des Amis de la Waffen SS” (Komitet prijatelja Vafen SS), koju je podržavao višijevski ministar propagande Pol Marion.
Od dobrovoljaca se zahtevalo da nemaju jevrejske krvi, da su fizički spremni i da imaju između 20 i 25 godina. Prvi regruti bili su pripadnici višijevskih omladinskih pokreta, raznih kolaboracionističkih milicija, pripadnici desničarskih partija, ali i dosta studenata.
Od 7. jula 1941. francuski dobrovoljci služili su u Vermahtu (nemačkoj vojsci) u „Legion des voluntaries Francais contre le bolshevism” (Legija francuskih dobrovoljaca protiv boljševizma – LVF). Legija je u stvari bila potpuno opremljen borbeni puk koji je nemačka vojska osnovala za borbu na istoku, kako na frontu, tako i u pozadini, protiv partizana. Oko 7000 ljudi služilo je u Legiji, od kojih je oko 400 poginulo.
Rekorder u bacanju granata
Kada je LVF raspušten, oko 1200 ljudi pridružilo se Vafen SS. Do 1943. godine, Vafen SS bacio se na regrutovanje dobrovoljaca germanskog porekla, dok su ostale narode prepuštali vojsci.
Vođstvo SS je u početku Francuze smatralo Latinima, ali su, pritisnuti potrebama u borbi, priznali davne tragove germanskog porekla, što ih je učinilo punopravnim pripadnicima SS.
Francuski SS dobrovoljački grenadirski puk osnovan je 18. avgusta 1943, sa blagoslovom Adolfa Hitlera. Tada su na raspolaganju imali oko 1500 regruta, od kojih je 800 poslato na obuku u Senhajm, u Alzasu. Ostali francuski dobrovoljci upućeni su u posebne kampove i SS akademije za oficire i podoficire.
Do kraja januara 1943. godine ovaj puk sastojao se od 2480 dobrovoljaca, podeljenih u dva pešadijska bataljona od četiri čete, plus štapsko osoblje, protivtenkovski, inženjerijski i protivavionski vodovi.
Puk je zvanično unapređen u 8. SS jurišnu brigadu „Francuska”, iako se sastojao samo od 1688 oficira i vojnika. Ostatak je i dalje bio u kampovima za obuku.
Novoj francuskoj brigadi naređeno je da odredi grupu za brza dejstva na Istočnom frontu. Glavna borbena grupa sastojala se od 18 oficira i oko 1000 podoficira i vojnika, raspoređenih u tri pešadijske čete, štapsko osoblje, inženjeriju, protivtenkovski vod, pozadinu i sanitet.
Od 10. do 18. avgusta 1944. francuski SS bataljon učestvovao je u teškim borbama tokom sovjetskog napredovanja zapadno od Sanoka, u Galiciji. Jedinica se održala na položaju uprkos gubitku oko 200 ljudi.
Bataljon, u kome je ostalo samo 800 ljudi, prebačen je 17. avgusta južno od Sandomira, u sektor Visle. Dobili su 15 kilometara fronta za odbranu, za šta je bilo potrebno bar desetostruko više ljudi.
Pakao je počeo 20. avgusta, kada je Crvena armija krenula u veliku ofanzivu na celom sektoru.
Francuskom SS naređeno je da pošalje svoj protivtenkovski vod u Radomisl. Tu je komandant voda, devetnaestogodišnji Anri Krojcer, uredio odbranu grada. Inače, Krojcer je držao evropski rekord u bacanju ručne granate, od čitavih 70 metara. Takva takmičenja redovno su se održavala tih godina.
Sa svoja tri protivtenkovska oruđa, uz pomoć raštrkanih Nemaca koje je usput skupio i stavio pod svoju komandu (sve zajedno jedinica ne jača od čete), zadržavao je ceo tenkovski puk Crvene armije. Krojcer je teško ranjen u borbi i odlikovan je Gvozdenim krstom prvog reda. Ostatak Francuza učestvovao je u ogorčenim borbama prsa u prsa u gradu Mokre. Borba je trajala puna tri dana.
Opasna milicija
U danima koji su sledili, francuski SS nepokolebljivo je ispunjavao sve postavljene zadatke, ali su polako potiskivani kada je nemačka linija fronta popustila pred naletom Sovjeta. Malo dalje na zapadu su se pregrupisali, a 28. avgusta ostaci francuskog bataljona povučeni su sa fronta. Po povlačenju, smotru je izvršio SS brigadefirer (SS čin u rangu generala) Avgust Trabant, komandant 18. SS divizije „Horst Vesel”.
Od ljudi koji su došli tri nedelje ranije preživelo je samo 140. Trabant je bio zadivljen požrtvovanjem Francuza, i podelio je 58 gvozdenih krstova, mnoge od njih posthumno. Njihovo držanje u borbi odmah su uočili u štabu Vafen SS u Berlinu i ubrzani su planovi o stvaranju divizije sačinjene od francuskih dobrovoljaca.
Francuska SS divizija zvanično je okupljena 1. septembra 1944, sačinjena od preživelih iz LVF i brigade „Francuska”. Bili su smešteni u Grajfenbergu, u Zapadnoj Pruskoj. Kratko vreme jedinica je bila u rangu brigade, za slučaj da nije mogla da dostigne jačinu divizije.
Naziv jedinice „Charlemagn” (Karlo Veliki) izabran je u konkurenciji sa „Jeanne D’Arc”, odnosno Jovanka Orleanka, a na osnovu toga što je Karlo Veliki ipak bio oličenje pangermanskog evropskog heroja, dok je Jovanka Orleanka bila čisto francuska ličnost, pri tom sa verskim predznakom.
Jezgro nove divizije činila su dva bataljona stare jurišne brigade, koji su prošireni u SS grenadirski puk 57 i 58. Komanda je poverena SS oberfireru (ne postoji ekvivalent čina izvan SS, između pukovnika i general-majora) Edgaru Puou, bivšem pukovniku Legije stranaca i kasnije komandantu LVF.
Planeri Vafen SS predvideli su da divizija bude potpuno spremna za šest meseci, budući da je većina ljudstva prošla obuku i imala bogato borbeno iskustvo. U oktobru 1944. godine dobili su pojačanje od 1500 bivših pripadnika francuske milicije.
Milicija (fr. Milice) bila je odlično obučena paramilitarna jedinica koja se borila protiv francuskih partizana.
Položili su SS zakletvu 11. septembra 1944, tokom veličanstvene svečanosti kojoj su prisustvovali visoki gosti, uključujući i čuvenog valonskog SS generala Degrela. On je održao govor, posle koga je dosta politički orijentisanih Francuza izrazilo želju da pređe u Degrelovu 28. SS valonsku diviziju.
Degrel ih je preuzeo, sa sve oružjem i opremom, ali o tome nije obavestio komandu Francuza, koja nije bila preterano oduševljena razvojem događaja. Do kraja godine divizija se sastojala od 7600 potpuno opremljenih i uvežbanih ljudi, a na čelu svake jedinice nalazio se oficir prekaljen u borbi.
Protiv Crvene armije
Početkom 1945. godine u Berlinu, komandant Puo dobio je uveravanja od Himlera da divizija neće ići u borbu protiv Francuza, kao i da će se boriti pod francuskom zastavom. Takođe, potvrđeno je da će imati i versku službu, što je bio veliki izuzetak u Vafen SS.
U februaru 1945. prebačeni su na jako opterećen pomeranijski sektor Istočnog fronta, a čim su stigli u Hamerštajn, Sovjeti su pokrenuli veliku ofanzivu. Nasuprot diviziji „Karlo Veliki” nalazile su se četiri pešadijske divizije i dve tenkovske brigade Crvene armije.
Iako su sovjetske jedinice često bile nešto slabije od uobičajenog brojnog stanja, Francuzi su, ipak, bili u veoma nepovoljnom položaju. Bili su dobro opremljeni pancerfaustima (ručni raketni bacač, vrlo delotvoran protiv tenkova), te su bukvalno razneli obe tenkovske brigade, uništivši oko 50 tenkova. Propaganda je to povezala sa praćkom kojom je David pobedio Golijata.
Posle mnogih bitaka u Pomeraniji, 23. aprila oko 300 preživelih prebačeno je u Berlin, gde su pridodati ostacima Nordland divizije. Njen štab smešten je u Operu, odakle je zbog jakog bombardovanja ubrzo pomeren ispod zemlje, na glavnu stanicu metroa.
Opšti sovjetski juriš na centar grada počeo je 28. aprila, kada su na kanale postavljeni pontoni, preko kojih su nadirale jurišne trupe Crvene armije. Rasplamsala se bitka u kojoj su Francuzi vrlo požrtvovano učestvovali. Pancerfaustima su uništili 62 tenka koji su nadirali ka Hitlerovom bunkeru.
Pročitajte još:
- Matica srpska i SPC jedinstveno protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti
- Med za potenciju u poklonima za decu – Niko ne zna čija je ideja bila da se „Fruškogorski skočko“ nađe u poklonima
Severno od Berlina SS bataljon 58 i ostali Francuzi koji nisu ušli u grad, probijali su se pod borbom prema Danskoj, gde su pokušavali da se spoje sa ostacima Degrelove 28. divizije. Međutim, Britanci su im presekli put i ovaj bataljon se predao.
Još neki delovi divizije „Karlo Veliki” uključeni su u diviziju „Nibelungen” u Bavarskoj. Ova divizija stvorena je na samom kraju rata od sveg raspoloživog ljudstva, uključivši i veliki broj evropskih dobrovoljaca. Francuzi u njenim redovima tada su se prvi i poslednji put borili protiv zapadnih saveznika.
Divizija „Nibelungen” predala se Amerikancima 9. maja u Remsu, u Francuskoj. Posle toga većina dobrovoljaca vraćena je u Francusku, gde su završili po zarobljeničkim logorima i, nešto kasnije, zatvorima i gubilištima.
Od više od 10.000 francuskih SS dobrovoljaca, njih manje od 3000 preživelo je rat, što je jedan od većih procenata smrtnosti čak i u poređenju sa nemačkim Vafen SS, koji je imao ogromne gubitke, među najvećim u celom Drugom svetskom ratu. To govori o težini borbi koje su vodili, kao i o tome da su vrlo ozbiljno shvatali geslo koje je Vafen SS imao na šnalama opasača: „Moja čast je odanost”.
Pratite Portal Dnevni Puls na Fejsbuku i Viberu!
Dnevni Puls/Politikin Zabavnik/Nemanja Baćković