U avgustu 1941. počelo je rušenje Bogorodičnog hrama u Glini gde je nekoliko dana pre toga izvršen stravičan pokolj Srba i od tada pa do danas ta tragedija se uglavnom zataškava
Svako podsećanje na pokolj u glinskoj crkvi odavno je uklonjeno iz vidokruga javnosti. Svedočenja su skrajnuta i povučena među požutelu arhivsku građu. Malo je učinjeno da se tragičan događaj koji je obeležio ceo jedan vek na Baniji pamti, a izgleda da su mnogo više uspeha imali oni koji su radili na tome da se on zaboravi.
U pravoslavnom hramu Presvete Bogorodice u Glini noću je izvršena likvidacija Srba sa Korduna i Banije. To se dogodilo krajem jula 1941, a već početkom avgusta se iskristalisala namera vlasti da se zločin zataška mada je ustaški režim u Glini bio u punoj snazi i od njih tada niko nije pomišljao da bi zbog zločina neko mogao da odgovara.
Istoričar Igor Mrkalj istražuje burna događanja na Baniji u Drugom svetskom ratu i došao je do izjava građevinskih preduzetnika vezanih za rušenje glinskog hrama. Tako je izvesni Gregurić izjavio da je bio u njemu pre rušenja i video velike mlazove krvi mada je bilo obavljeno temeljito pranje drugo jutro nakon masakra. „Zidovi su bili poprskani krvlju, a u crkvi su bili razbacani odevni predmeti žrtava i sakralni predmeti”, naveo je on.
Tako je istoričar pronašao i dopis koji je Državnom ravnateljstvu u Zagrebu 18. avgusta 1941. uputio Božo Pavlov.
On je kao svešteno lice i upravitelj rimokatoličke župe Gora kod Petrinje tražio da mu se dodele zvona iz glinskog pravoslavnog hrama.
„Sada se ruši grčko-istočna crkva u Glini. Na njoj se nalaze tri zvona u vrlo dobrom stanju pa narod moli da se dva zvona opredele za crkvu u Gori. Odatle su Austrijanci odneli zvona da bi ih pretopili u Prvom ratu za vojne potrebe”, kaže se u pismu župnika koje se završava sa „za dom spremni”.
Važan zapis o rušenju glinske Bogorodičine crkve ostavio je Slovenac Ivan Rojs, do 1941. policijski službenik u Ormožu, kojeg su nemačke okupacijske vlasti deportovale u Slavonsku Požegu, odakle je stigao u Vrginmost.
U svom dnevniku, koji se danas čuva u Zgodovinskom arhivu u Ptuju, Rojs je zapisao kako je početkom avgusta 1941. video pravoslavne muškarce, mladiće i starije, koji su u povorci došli na „prekrštavanje” u Vrginmost.
Takođe, video je kako ih ustaše kamionima otpremaju za Glinu gde će umesto prekrštavanja biti pogubljeni, dok je o rušenju glinske pravoslavne crkve zapisao da su „u povratku kroz Glinu sreli građevinca koji je rušio crkvu u zamenu za građu”.
Tamošnji advokat Mirko Puk bio je veoma angažovan u ustaškim akcijama zbog čega je vrlo brzo napredovao do ministra pravde u Pavelićevoj vladi NDH.
O rušenju glinske Bogorodičine crkve govori i jedan pisani izvor, koji je nastao u Srbiji pod nemačkom okupacijom. Reč je o zapisniku koji je sastavljen pred „Komesarijatom za izbeglice i preseljenike” u Beogradu 27. februara 1942, kada su Zorka Radojčević, Danica Sužnjević, Katica Babić, Anđa Radovanović i Eva Eremić dale zajedničku izjavu o ustaškom teroru u Glini u proleće i leto 1941.
Reč je o Srpkinjama čiji su muževi ubijeni u masovnoj ustaškoj likvidaciji u noći između 12. i 13. maja 1941. u selu Prekopa nedaleko Gline, njih oko 400.
Nakon što je ovim ženama početkom avgusta 1941. oduzeta sva imovina, proterane su u Srbiju, bez prava na povratak. Njihova opširna izjava pred Komesarijatom za izbeglice važna je i u onom delu gde se po prvi put iznose detalji o rušenju crkve.
Pročitajte još:
- Osvald Mozli je „britanski Hitler“ – Zemlju je zamalo pretvorio u nacističku tvorevinu (VIDEO)
- Devojčica pala sa 13. sprata i preživela
- Pukovnik Milenko Pavlović je herojski otišao u slavu, ali iza sebe je ostavio decu koja odrastaju u duhu čojstva i junaštva
„Početkom avgusta 1941. godine počele su ustaše rušiti srpsku pravoslavnu crkvu u Glini. Rušenje crkve preuzeo je Fajerfer Stjepan, mlinar i ustaša iz Jukinca kraj Gline. Šubarić Stjepan, limar iz Gline, prvi se popeo na crkveni toranj i srušio krst”, svedočile su udovice iz Gline.
Na mestu gde se nalazila glinska crkva, a čiji su temelji ostali i posle rata, izgrađen je 1969. godine Spomen dom žrtvama fašizma. Međutim, posle tragičnog i traumatičnog iskustva s početka devedesetih, glinska lokalna vlast donela je dve sporne odluke: da se Spomen dom, koji je izgrađen na mestu masovnog ustaškog zločina nad srpskim stanovništvom i porušene srpske pravoslavne crkve, preimenuje u Hrvatski dom i da se zabrani okupljanje, polaganje venaca i paljenje sveća na tom mestu.
Ako prva odluka glinske lokalne vlasti već pokazuje nedostatak političke inteligencije, onda druga, kojom se zabranjuje sećanje na nevine žrtve, predstavlja civilizacijski pad, čiju dubinu je sve teže izmeriti, komentarišu danas u Glini.
Milka Ljubičić i Milan Bunjac objavili su knjigu u kojoj se nalaze imena 564 Srbina, uglavnom sa Korduna i Banije, ubijena na svirep način.
Manji broj žrtava bio je iz Gline jer su nepuna tri meseca ranije, više od 400 njih, gotovo svi za vojsku sposobni muškarci od 16 do 66 godina, iz ove varošice, streljani u predgrađu Prekopa.
Imena stradalih Srba s godinama starosti i mestom porekla uklesana su na spomen-table koje su postavljene tamo gde se nalazio Bogorodičin hram, stratište stradalih. Obeležja postavljena u vreme postojanja Republike Srpske Krajine koja govore šta se tu, u stvari, dogodilo, dolaskom hrvatske vlasti su uklonjena.
Pratite Portal Dnevni Puls na Fejsbuku i Viberu!
Dnevni Puls/politika.rs