Kada je reč o obezbeđenju bezbednosti svog režima, vladajuća Komunistička partija Kine ne štedi.
Obim te raskošne potrošnje je prikazan kada su u Pekingu i drugim gradovima izbili najhrabriji ulični protesti poslednjih decenija, vođeni besom zbog krutih i naizgled beskrajnih ograničenja za borbu protiv kovida.
Vlada se decenijama pripremala za takve izazove, postavljajući mašineriju potrebnu za suzbijanje velikih preokreta.
Nakon prvobitno prigušenog odgovora, sa osobljem obezbeđenja koje je koristilo biber sprej i suzavac, policija i paravojne snage su preplavile gradske ulice džipovima, kombijima i oklopnim automobilima u masovnoj demonstraciji sile.
Policajci su se raspršili, proveravali lične karte i pretražujući mobilne telefone u potrazi za fotografijama, porukama ili zabranjenim aplikacijama koje bi mogle pokazati umešanost ili čak samo saosećanje sa protestima.
Nepoznati broj ljudi je priveden i nije jasno da li će protiv njih biti podignuta optužnica.
Većina demonstranata usredsredila je svoj bes na politiku „nultog kovida“ koja nastoji da iskoreni virus kroz sveobuhvatne blokade, ograničenja putovanja i nemilosrdno testiranje.
Ali neki su pozvali stranku i njenog lidera Si Đinpinga da se povuku, govor koji stranka smatra subverzivnim je kažnjiv na nekoliko godina zatvora.
Iako su bili mnogo manjeg obima, protesti su bili najznačajniji od studentskog prodemokratskog pokreta iz 1989. sa središtem na trgu Tjenanmen u Pekingu koji režim i dalje smatra svojom najvećom egzistencijalnom krizom.
Sa liderima i demonstrantima u ćorsokaku, Narodnooslobodilačka armija je slomila demonstracije tenkovima i trupama, ubivši stotine, a možda i hiljade.
Nakon slamanja na Tjenanmenu, partija je uložila u sredstva da se izbori sa nemirima, a da nije odmah pribegla upotrebi smrtonosne sile.
Tokom talasa neslaganja nezaposlenih radnika kasnih 1990-ih i ranih 2000-ih, vlasti su testirale taj pristup, fokusirajući se na sprečavanje organizatora u različitim gradovima da se povežu i hapšenje lidera, dok su redovne demonstrante pustili uglavnom netaknute.
Godine 1999., članovi sekte za meditaciju Falun Gonga, čije je članstvo postalo konkurentno partijskom po veličini, opkolili su kompleks rukovodstva u Pekingu u znak prkosa koji je tadašnji vođa Điang Zemin shvatio kao ličnu uvredu.
Usledio je oštar obračun. Vođe su dobijale teške zatvorske kazne, a članovi su bili maltretirani i ponekad slani u centre za prevaspitanje.
Vlada je odgovorila ogromnom snagom 2008. godine, kada su izbili antivladini nemiri u tibetskoj prestonici Lasi i nemiri zahvatili tibetanske regione u zapadnoj Kini.
Sledeće godine, policijski razbijanje protesta pripadnika ujgurske muslimanske manjine u glavnom gradu severozapadnog regiona Sinđang, Urumčiju, dovelo je do krvavih sukoba u kojima je ubijeno najmanje 197, uglavnom hanskih kineskih civila.
U oba slučaja, snage su pucale na gomilu, pretresale od vrata do vrata i zarobile nepoznat broj osumnjičenih koji su ili osuđeni na teške kazne ili jednostavno više niko nije ni čuo za njih.
Milioni ljudi su internirani u logore, stavljeni pod nadzor i zabranjeno im je da putuju.
Kina i Komunistička partija je uspela da prikupi takve resurse zahvaljujući ogromnom budžetu za unutrašnju bezbednost koji se navodno utrostručio tokom protekle decenije, nadmašujući onaj za nacionalnu odbranu. Prema zapadnim procenama, samo Sinđang je zabeležio desetostruko povećanje domaće potrošnje na bezbednost tokom ranih 2000-ih.
Objavljena cifra za unutrašnju bezbednost premašila je budžet za odbranu prvi put 2010.
Postoji manje vidljiv, ali jednako zastrašujući sistem koji se širi za praćenje sadržaja na mreži u potrazi za antivladinim porukama, neodobrenim vestima i slikama. Vladini cenzori besno rade na brisanju takvih stavki, dok propagandni timovi preplavljuju mrežu propartijskim porukama.
Iza represije stoji pravni sistem skrojen da služi jednopartijskoj državi.
Kina je nacija kojom vlada zakon, a ne vladavina zakona. Zakoni su dovoljno savitljivi da svakoga koga vlasti(Komunistička partija) stave iza rešetaka pod bilo kojim brojem nejasnih optužbi.
One se kreću od jednostavnog „širenja glasina na mreži“, praćenih objavama na društvenim mrežama, do sveobuhvatnog „biranja svađa i izazivanja nevolja“, za koje se kažnjava do pet godina zatvora.
Često se koriste optužbe za „srušavanje državne vlasti” ili „podstrekavanje na podmetanje državne vlasti”, što zahteva malo dokaza osim dokaza da je optuženi izrazio kritički stav prema partijskoj državi.
Optuženima se obično uskraćuje pravo da angažuju sopstvene advokate. Predmeti mogu potrajati godinama do suđenja i skoro uvek rezultiraju osuđujućim presudama.
Kao dodatni podsticaj za pobunu, ljudi koji su pušteni iz zatvora često se suočavaju sa godinama praćenja i uznemiravanja koji mogu upropastiti karijere i uništiti porodice.
Ogromna potrošnja i rasprostranjena mreža unutrašnje bezbednosti ostavljaju Kinu dobro pripremljenu za suzbijanje neslaganja.
Takođe sugeriše da je „unutrašnja situacija Kine daleko manje stabilna nego što bi rukovodstvo želelo da svet veruje“, napisao je kineski politički stručnjak Din Čeng.
Nejasno je koliko je to održivo, rekao je. „Ovo bi moglo da utiče ili na promenu kineskih prioriteta ili na stvaranje većih tenzija među njima.“
Pratite Portal Dnevni Puls na Telegramu, Fejsbuku, Tviteru i Gab-u!
Dnevni Puls/Mediji