Naš poznati režiser i politički analitičar Dragoslav Bokan na ruskoj društvenoj mreži VK objavio je tekst posvećen tužnoj sudbini Srpske siročati u kraljevini Srbiji.
Blago je reći da je sudbina siročadi u Srbiji bila strašna, a kako je to zaista bilo saznaćete u nastvaku ovog emotivnog teksta čiji je autor Bokan.
Svi smo zapamtili onu dirljivu, potresnu priču iz pera čuvenog srpskog lekara i književnika, dr Laze Lazarevića, pod naslovom „Sve će to narod pozlatiti“.
I ova nepodnošljivo uverljiva pripovetka o ocu čiji se sin jedinac vraća iz rata bez noge je oduvek bila moralna senka nad svim našim bitkama i podvizima iz zlatnog doba tek rođene srpske Kraljevine Srbije.
Ta strašna slika kad Blagoje pada u nesvest u trenu spoznaje da mu je sin postao invalid uvek će nas pratiti u bolnom razmišljanju o našim slavnim, ali ne baš najnežnijim precima.
Ova Lazina antiratna pripovetka nije umetnički manje uspela od svih sličnih književnih radova u Evropi i svetu. Na trajnu žalost i neprebolnu tugu svakog iskrenog srpskog rodoljuba…
Slični su i jezivi zapisi Dimitrija Tucovića iz Leskovca sa početka dvadesetog veka o užasnom stradanju dece-radnika u nemilosrdnom poretku ovdašnje (i svake) tekstilne industrije, u tamnoj zoni „srpskog Mančestera“.
Nikada neću zaboraviti svoj suzama zamućen pogled uprt u ova svedočanstva o izgladneloj i bolesnoj osmogodišnjoj i devetogodišnjoj dečici po koje kasno u noć dolaze roditelji da ih, onako jadne i sitne, u naručju odnesu kući.
Da bi ih sutra u zoru ponovo vodili na ovaj ropski rad, koji bi ih za par godina bez izuzetka ubijao…
Slično je bilo i sa sudbinom siročadi u modernoj (gradskoj) Srbiji.
Po beogradskim pločnicima prose, dok ne umru od hladnoće, deca poginulih ratnih heroja… Okupljali su se oko tadašnje (sada srušene) male crkve na Tašmajdanu i tamo živela i umirala, sasvim neprimetna varoškoj „gospodi i gospožama“.
Jedan od tih mališana (siročadi), ostao je zauvek opisan čudesnim slikarskim talentom Uroša Predića. Zaspao zauvek na majčinom grobu.
Pročitajte još:
- Slovenac svedok – Crnogorci govorili nema veće carevine od Srbije
- Putin gradi alternativu Kerčkom mostu – Strahuje da bi mogao biti srušen
I kada razmišljamo o surovosti današnjeg društva, rekao bih ipak da je ono mnogo, neočekivano mnogo plemenitije i humanije od onog koje je u mnogo čemu bilo superiornije od našeg – ali po ovom pitanju nije.
Živeli su naši preci i prethodnici u mnogo surovijim vremenima od ovog, sa iskušenjima i smrću na svakom koraku. Pa su zato ogrubeli i često gubili onaj čojstveni osećaj za male i nemoćne (iz ne tako davne patrijarhalne ere našeg postojanja).
Početak građanskog doba i uspon Srbije je sobom doneo i tragične scene kao prenesene iz „Devojčice sa šibicama“ Hansa Kristijana Andersona.
I to ne smemo nikada zaboraviti, da ne bismo bili razmaženo nepravedni prema nama danas i ovde, u neprestanom veličanju prošlih vremena.
Ja sam jedan od tih romantičarskih hroničara nekadašnje Srbije. Pa zato imam i dužnost da na fusnotama ovih mojih nostalgičnih medaljona ispišem i ovaj, najstrašniji od svih.
Tuga naša neprebolna.
Pratite Portal Dnevni Puls na Fejsbuku i Viberu!
Dnevni Puls/Dragoslav Bokan