Arsen je postao poznat pre nekoliko vekova kao otrov gotovo bez mirisa i ukusa koji su često koristili protiv vladajuće klase u Evropi tokom srednjeg veka i renesanse.
Ispostavilo se da element koji je od vitalnog značaja za život takođe igra ulogu u stvaranju smrtonosnog arsena.
Kakva je istorija trovanja arsenom?
Arsen je prirodni element koji je široko rasprostranjen u Zemljinoj kori.
Čisti arsen, koji je čelično-siva, lomljiva čvrsta supstanca, se obično nalazi u okruženju u kombinaciji sa drugim elementima, kao što su kiseonik, hlor, sumpor, ugljenik i vodonik, što često dovodi do belog ili bezbojnog praha koji nema miris ili poseban ukus .
Kao takav, obično ne možete reći da li je arsen prisutan u hrani, vodi ili vazduhu.
Moćne i bogate italijanske porodice, kao što su Mediči i Bordžija, takođe su se pričale da su koristile arsen za iskorenjivanje svojih rivala, navodi se u izveštaju Toksikoloških nauka. Upotreba arsena u ubistvima bila je uobičajena sve do razvoja u 18. veku hemijskih metoda otkrivanja trovanja arsenom, koje uključuju traženje elementa u kosi, urinu ili noktima.
Danas je veća verovatnoća da će trovanje arsenom biti slučajno nego namerno.
Ljudi su najčešće izloženi arsenu kroz vodu za piće u oblastima gde su nivoi arsena u rastvorenim mineralima prirodno visoki. Drugi izvori slučajnog izlaganja arsenu uključuju kontakt sa kontaminiranom zemljom ili prašinom, drvetom koje je sačuvano upotrebom jedinjenja arsena ili određenim namirnicama, kao što su pirinač i neki voćni sokovi. (Pirinač apsorbuje neuobičajenu količinu arsena iz zemlje u poređenju sa drugim usevima); takođe da arsen može da uđe u sokove od jabuke i druge sokove zbog prirodnog visoki nivoi arsena u zemljištu i vodi, ranija upotreba pesticida na bazi arsena u Sjedinjenim Državama i trenutna upotreba takvih pesticida u drugim zemljama.)
Šta čini arsen toksičnim?
Toksičnost arsena potiče od njegove blizine fosforu u periodnom sistemu elemenata. Pošto arsen i fosfor imaju slične atomske strukture, imaju slična svojstva. Oba poseduju hemijske ključeve koji otključavaju pristup ćelijskoj funkciji. Ali dok je fosfor neophodan za život, arsen je ometajući i smrtonosan.
Sličnost arsena sa fosforom znači da arsen može veoma lako da zameni fosfor u mnogim fundamentalnim hemijskim reakcijama u biologiji i da ih poremeti. To znači da arsen može da deluje kao otrov širokog spektra protiv insekata, korova i skoro svakog oblika života.
Na primer, fosfor pomaže ćelijama da generišu adenozin trifosfat (ATP), koji je glavni izvor energije u svim poznatim organizmima. Arsen može da oponaša fosfor u hemijskim interakcijama gde enzimi koriste kiseonik da pomognu u oslobađanju energije uskladištene u šećernoj glukozi i hvatanju je unutar ATP-a. Ovo može dovesti do toga da arsen poremeti vitalne hemijske reakcije u kojima učestvuje fosfor.
Arsen može oštetiti skoro svaki organ u ljudskom telu. Velike doze mogu dovesti do simptoma uključujući povraćanje, dijareju, dehidraciju, šok, abnormalne srčane ritmove i otkazivanje više organa, što na kraju može dovesti do smrti. Dugotrajno izlaganje visokim nivoima arsena u vodi za piće povezano je sa zdravstvenim stanjima kao što su poremećaji kože, povećan rizik od dijabetesa, visokog krvnog pritiska i nekoliko vrsta raka, uključujući rak pluća i kože.
Individualna osetljivost na trovanje arsenom veoma varira; neki ljudi mogu da tolerišu doze elementa koji bi ubili druge.
U studiji iz 2018., istraživači su izvestili da ljudski geni, ishrana i crevni mikrobi mogu uticati na njihove šanse da prežive susret sa smrtonosnim toksinom.
Uprkos svom smrtonosnom potencijalu, trovanje arsenom se može lečiti ako se rano primeti. Ključni lek je dimerkaprol, koji su razvili britanski naučnici tokom Drugog svetskog rata kao protivotrov za hemijsko oružje na bazi arsena. Lek deluje tako što apsorbuje arsen i neutrališe njegovu toksičnost.
Iako arsen ima reputaciju smrtonosnog, on takođe može pomoći u lečenju bolesti.
Godine 1909., nemački hemičar i dobitnik Nobelove nagrade Pol Erlih i njegove kolege razvili su jedinjenje napunjeno arsenom pod nazivom Salvarsan, koje je postalo prvi efikasan lek za sifilis. Princip koji stoji iza toga kako Salvarsan funkcioniše, gde lek traži i uništava bolesne ćelije, na kraju je našao primenu u hemoterapiji.
Pratite nas na društvenim mrežama Fejsbuk i Telegram