Сам појам левитација изазива у сваком од нас осећај страхопоштовања према овој вештини, коју је поседовало јако мало људи од када се зна за њу.
Свакако најпознатији историјски случај левитације, са разлогом припада, светом Јосифу из Купертина, познат и као Купертино, а у наставку текста ћете сазнати и зашто је то тако.
Вец́ина научника избегава да улази у историјске записе о левитацији и другим облицима психокинезе. Др Мајкл Гросо је, међутим, намерно ушао у то. Импликације које се тичу људске природе и њеног латентног потенцијала једнако су важне за разумевање наше садашњости и будуц́ности као и било које лекције које историја може да понуди, рекао је он.
„Чини ми се да ако је… било која од прича о левитацији истинита… оне су важне из барем једног великог разлога“, рекао је Гросо. „Они додају доказе који идеју материјализма чине прилично неодрживом.
Људско друштво је миленијумима имало различите „методе дијалога са божанским“, рекао је он. У последњих неколико стотина година, међутим, човечанство се све више окретало апсолутном материјализму, поричуц́и све што није физички измерено. Ипак, наговештаји нечег више нису машта већ су утемељени на стварним искуствима.
„Постоје путеви назад до поетичне, магичне и трансцендентне димензије људског искуства“, рекао је Гросо.
Гросо је докторирао филозофију на Универзитету Колумбија и незванично је повезан са Одсеком за перцептуалне студије на Универзитету Вирџинија. Написао је књигу о одређеном случају левитације за који је рекао да даје све назнаке да је истинска. Био је под уговором са Оксфорд Университy Прессом за објављивање књиге, али му је уговор раскинут када је одбио да ублажи тврдње о левитацији. Ове године ц́е га објавити Роwман & Литтлефиелд под насловом „Човек који је могао да лети: Свети Јосиф од Купертина и мистерија левитације“.
Свети Јосиф Купертински (1603–1663) понекад је лебдео неколико инча изнад земље, понекад је летео високо у ваздух, пред великим масама широм Италије.
Процес црквене канонизације укључује дубинска истраживања, а самим тим и многе писане записе, укључујуц́и 150 сведочења очевидаца, који пружају детаљне информације о Купертиновим левитацијама.
Неки људи данас можда имају тенденцију да одбаце све такве изјаве као заблуду религиозног жара или назадна сујеверја релативно примитивног друштва. Али, рекао је Гросо, „Чињеница је безвременски ентитет.
Што се тиче потенцијалних примедби скептика, рекао је: „То не држи воду, не 35 година, и сви сведоци који су били укључени. … Карактер сведока је био највишег реда — кардинали, папа, сами инквизитори.”
Црква у то време није имала мотив да лажно подстиче чудотворца, рекао је Гросо.
Нема разлога да верујемо да црквени записи дају било шта осим чврстих чињеница, додао је он.
Купертино се током деценија суочавао, колико са неповерењем толико и добродошлицом цркве. Премештан је са локације на локацију и добијао је нејасна упозорења да не левитира, вероватно зато што је био моц́ан у својој способности да привуче велики број следбеника где год да је отишао.
Купертино је чак био у својеврсном куц́ном притвору у Риму у исто време када и Галилео Галилеј, иако из сасвим различитих разлога. Један је био мистик, други покретачка снага модерне науке, на обоје се гледало са неповерењем.
Црква је лако могла да означи Купертина као јеретика уместо за свеца, могла је да објасни његову левитацију као симптом ђаволске опседнутости. Њему је суђено. Али, рекао је Гросо, инквизитори су „могли да виде да овај тип нема тајне мотиве, био је потпуно скроман и био је постиђен својим способностима.
Није намерно левитирао. Левитирао је док је био у стању екстазе. У одређеним тренуцима током мисе, Купертино би очигледно постао толико дирнут да би ушао у измењено стање свести и почео да левитира. Није био свестан свега око себе, иако је изазвао приличну пометњу. То је ометало његову способност да води мисе.
Постоји разлог зашто људи данас не почну насумично да лебде док су у реду у продавници, рекао је Гросо. Купертино је имао праве услове. Не само да је био у измењеном стању свести, у екстази, због његове вере, која се чинила саставним делом његових способности. Он је такође био производ свог времена.
Није да су људи тог времена били лаковернији или склонији да учествују у некој масовној заблуди. Реформација Цркве, барокна култура, уобичајени обичаји поста и усамљености, све је то створило неку врсту амбијента у коме се лакше улази у измењено стање свести.
Било је то психички узнемирујуц́е време. Да ли неки догађај или промена у савременом друштву могу створити сличне околности?
То би захтевало масовно „ометање обичног људског постојања“, рекао је он, што би нас довело у колективно стање свести отвореније за наше латентне способности. Уместо неке катастрофе или трауматичног догађаја, он би се надао да би се то могло постиц́и ако се наука уједини са потрагом за вишом свешц́у.
Купертино и други су кроз историју, као и у наше време у многим културама, показивали различите натприродне способности. За Купертина се такође говорило да врши исцељења и да емитује „мирис светости“. Када би једна особа могла да развије све латентне способности пријављене у раштрканим исказима, „Оно што бисте имали је супер људско биц́е — супермен, супержена“, рекао је Гросо.
Психокинетичке способности можда нец́е увек букнути у драматичним приказима попут Купертинових левитација. Можда људи широм света данас вежбају психокинезу у пригушенијим облицима, а можда и не схватајуц́и, рекао је Гросо.
„Да ли је могуц́е да (ове латентне способности) представљају композитни потенцијал будуц́е еволуције човечанства?“ упитао је. „Можемо се само надати да би се овако нешто могло испоставити као истина.
Пратите Портал Дневни Пулс на Виберу!
Дневни Пулс/Епоцх Тимес