Мерлин, лик и фигура која је најпознатија по легенди о краљу Артуру, захваљујући Џефрију од Монмута и његовом делу „Историја краљева Британије“ објављене 1135. године. Мерлин, тако своју популарност гради од средњег века до данас, међутим, у мање познатом тексту истог аутора „Вита Мерлини“ овај писац открива многа друга лица овог изузетно моћног мађионичара.
Током векова, Мерлин је постао познат као чаробњак који је вукао конце судбине и управљао током историје. Он је све то и више од тога у Џефријевој историји, али његова „Вита Мерлини“ прича причу о „лудилу пророчког барда” Мерлина. У Вити видимо другу страну пророка и саветника краљева, који је деловао као архитекта историје, страну која је и мистична и моц́на, али истовремено и људска.
Мерлин пророк: Џефри од Монмута и његова Мерлинова пророчанства
Мерлин којег смо упознали кроз популарну литературу први пут је представљен у 6. књизи Историје Џефрија од Монмута. Иако је познатији по улози саветника краља Артура, његова прва саветничка улога била је краљу Вортигерну. У препричавању приче о Амброзијусу, позајмљеном из ранијег текста познатог као Хисториа Бриттонум, Џефри представља Мерлина као сина без оца принцезе од Деметије.
У овој причи, Мерлин је доведен пред Вортигерна да би деловао као људска жртва за утврђивање темеља краљевог замка.
Уместо тога, Мерлин саветује краља да његова кула нец́е стајати јер је испод ње лежао базен у коме су се борила два змаја, црвени и бели. Након што се показало да је његова пророчка визија истинита, Вортигерн поштеди Мерлинов живот и уздиже га на положај краљевског саветника.
У овој верзији, Мерлин није само човек, вец́ је заправо натприродно биц́е. Далеко од тога да је дете без оца, за Мерлина се каже да је отац једног од „духова које називамо инкубима… делом људи, делом анђели, и узимају људски облик по вољи и спавају са женама“. Неке модерније интерпретације приче о Мерлиновом рођењу приказују га као сина ђавола и приказују његове натприродне способности као дело зла, али би у средњем веку његова улога пророка учинила Мерлина светом фигуром.
Средњовековни писци су сматрали пророчанство за директну комуникацију од Бога.
Ова пророчанства су историчари високо ценили као један од најсигурнијих извора историјских информација, пружајуц́и сигуран оквир за ток историје. Уметност пророчанства заправо има библијске корене, као што су пророчанства краља Саула, али у каснијим вековима на њу се гледало као на нешто што одбија хришц́анску веру.
Пророчанства су била изузетно популаран облик књижевности у средњем веку, делом због своје савитљивости која им је омогуц́авала да буду обликована тако да одговарају историјским догађајима у било којој ери, нејасно је пророчанство било немогуц́е доказати погрешним. Пророчанство је било корисно оруђе, посебно као политичка пропаганда за величање владара или оправдавање његових поступака и идеја.
Мерлинова пророчанства Џефрија од Монмута су заправо била популарнија од Хисториа Регум Бриттаниае којој су припадала. Објављени су засебно као појединачни том који је преведен на неколико различитих језика, укључујуц́и исландски и француски.
Иако је Џефри популаризовао Мерлинова пророчанства, он их није измислио, вец́ је позајмио из много раније келтске традиције пропхетија која се често приписује барду познатом као Мирдин. Џефри је био тај који је спојио велшког барда Мирдина са натприродним гатачем Амброзијем из Хисториа Бриттонум како би створио лик Мерлина, гласника историје.
Мерлин архитекта и луткар у причи о краљу Артуру
Више него само гласник историје, Мерлин из Џефријеве Историје је такође био моц́ан чаробњак који је манипулисао током историје да би покренуо ланац догађаја које је сам прорекао, најпознатији пример је наравно рођење Артура. То је позната прича: обузет жељом за Игерном, женом војводе од Корнвола, краљ Утер Пендрагон позива свог саветника Мерлина да потражи начин да дође до предмета његове жеље, Мерлин саветује краља да:
Да бисте остварили своју жељу, морате користити такве уметности за које се у ваше време није чуло. Знам како, снагом својих лекова, да вам дам тачну сличност са Горлоисом, тако да у сваком погледу изгледате као нико други до он. Ако се, дакле, придржавате мојих прописа, ја ц́у вас преобразити у прави привид Горлоис,… и у овој маски можете безбедно да одете у град где је Игерна.
Тако је зачет „најчувенији Артур“ и почело је испуњење Мерлинових пророчанства
Мерлин остаје важна фигура у Артуровој причи у свим делима Џефрија од Монмута, али не као херој који учествује у акцији. Уместо тога, Мерлин остаје у позадини све док не буде позван у своју улогу краљевског саветника и мудраца. Попут луткара који вуче невидљиве конце, Мерлин је архитекта чија рука водиља помаже у обликовању историје на исти начин као што то чини и сам Џефри као писац историје.
Мерлинов лик добија још вец́и значај када га видимо као отелотворење самог историчара, унутар његове сопствене приче.
Мерлин као метафиктивни конструкт, смештен у наратив да би причи донео ауторитет и валидност, помаже читаоцу да тумачи догађаје и обликује њихову перцепцију.
Укратко, Мерлин постаје вец́и од живота: више од човека, више од пророка, чак и више од чаробњака.
Управо је ова фантастична, надљудска верзија Мерлина постала доминантна верзија приказана у каснијој литератури, али у Вита Мерлини видимо другачији приказ Мерлина. Мерлин из Вите је мање метафиктивна енигма, вец́ је много више физички, емоционално сложенији људски лик.
Мерлин – Дивљи човек Вита Мерлиниа
Верује се да је Џефри од Монмута написао Вита Мерлини око 1150. године, отприлике 15 година након што је његово мастер дело, Хисториа Регум Бриттаниае, први пут објављено. Поема је до данас сачувана у само једном комплетном рукопису из 13. века, као и у расипању делимичних примерака. У неким од ових копија, Мерлин се помиње као Мерлини Цалидонии, што одмах имплицира да је он другачији човек од Мерлина из Историје. Међутим, нема сумње да је Џефри од Монмута намеравао да они буду перципирани као исти човек из описа који даје свог карактера:
Мерлин Британац је био познат у свету. Био је цар и пророк; поносном народу Јужног Велса дао је законе, а поглавицама је прорекао будуц́ност.
Мерлин је наследио владавину јужновелшког краљевства Деметије, на коју знамо из Историје да има право по мајчиној линији.
Иако се Артур не помиње тек касније у песми, јасно је стављено до знања да је Мерлин заиста исти човек који је служио легендарном краљу и Вортигерну пре њега, пошто Мерлин подсец́а на чувена пророчанства која је изнео као младиц́:
Све ове ствари сам раније опширније предвидео Вортигерну објашњавајуц́и му мистични рат два змаја када смо седели на обалама исушеног базена.
Ова верзија Мерлина је и даље моц́на пророчка, али више није чаробњак. У ствари, Мерлин из Вите је ратни ветеран који пати од психичке трауме након ужаса којима је био сведок на бојном пољу и тако, тражец́и уточиште у дивљини, бира да живи као пустињак у шуми:
При овом призору, Мерлине, ти си туговао и излио тужне жалбе по читавој војсци, и завапио овим речима: ‘Зар би штетна судбина могла бити толико штетна да од мене одузме толико и тако сјајних другова, које су недавно имали толико краљева и од толико удаљених краљевстава страховали? О сумњиво човечанство!’… Постао је човек од сребра као да је одан шуми. Цело лето после овога, сакривен као дивља животиња, остао је закопан у шуми, нико га није пронашао и заборављајуц́и себе и свој род.
У овој верзији приче, Мерлин је представљен као традиционални келтски „дивљи човек“, врац́ајуц́и лик коренима његовог порекла као лутајуц́и велшки бард, Мирдин.
Постоји неколико примера из других култура у региону „дивљих људи“ који су слични Вита Мерлини, укључујуц́и шкотске приче о Лаилокену и ирског мудраца из Суибхнеа. Приче о трауматизованим војницима или једноставним пустињацима који узимају уточиште у шуми да би живели као дивљи људи могу се нац́и датирају хиљадама година уназад, али идеја је била толико укорењена у културама келтских народа да је постала део њихових језика и књижевности.
Нека Мерлинова пророчанства су директно позајмљена из келтских прича, као што је пророчанство о тројној смрти које се такође појављује у причи о Лаилокену. Мерлин тачно предвиђа „троструку смрт“ младиц́а падом са стене, дрвета и реке:
У међувремену, догодило се, док га је његова налет водила даље, да му је коњ склизнуо са високе стене и човек је пао преко провалије у реку, али тако да му се једна нога закачила за дрво, а остатак тела био је потопљен у поток. Тако је пао, и удавио се, и обесио се о дрво, и својом троструком смрц́у учинио је пророка истинитим.
Међутим, разлика у овом случају је у томе што за разлику од других прича о дивљим келтским људима, Мерлин није бегунац или друштвени изопштеник. Он није лудак који бежи од прогонитеља, нити је грешник који тражи опрост за неправде које је учинио, он је само војник који пати од туге што је сведок клања и показује своју људскост у својој патњи и трауми.
Мерлин свети човек
Далеко од тога да је лудак или грешник, лик Мерлина који је Џефри написао у Вити донекле је ближи светом човеку или чак свецу. Поново пратец́и келтску традицију, Џефријев Мерлин прати исте биографске обрасце као и хагиографије неколико светаца, на пример, чудесну природу његовог рођења као потомка човека и инкуба.
Док би неки одлучили да тумаче Мерлиново родитељство као зло и да га насликају као грешника, Џефри одлучује да наслика слику више светаца, дајуц́и Мерлину друге квалитете који се обично приписују свецима, укључујуц́и његов близак однос са природом и животињама, као и избор да живи пустињачким начином живота.
Мерлин из Вите је хармоничан контрапункт херојским традицијама које леже у основи Џефријеве историје, нудец́и рефлексију о људском данку војног херојства и сугеришуц́и религиозни спиритуализам као решење за уништење које је начинио ратнички стил живота. Мерлин проналази исцељење и мир кроз спиритуализам, и доживљава религиозно поновно рођење какво се може нац́и у вец́ини агиографија светаца.
Ар плаца на Голији био пар стотина марака – данас неколико хиљада евра
Када Мерлин чује за извор воде који је избио из земље у подножју планине, пожурио је да присуствује овом божанском чуду:
Убрзо потом, ожедневши, сагнуо се до потока и слободно пио и купао своје слепоочнице у његовим таласима, тако да је вода прошла кроз црева и желудац, смирујуц́и испарења у њему, и одмах је повратио разум и познао је себе, и сво његово лудило је нестало и чуло које је дуго било у њему упаљено оживело, и он је остао оно што је некада био, здрав и нетакнут са врац́еним разумом. Стога је, славец́и Бога, окренуо лице своје ка звездама и изговорио побожне речи хвале.
Мерлин је још једном нешто вец́и од живота, на трагу легендарних светаца и светих људи који су долазили раније, али у овој верзији приче остаје веома човек.
Мерлин, којег је Џефри описао у Историји је мање човек, а више натприродно биц́е са готово свезнајуц́ом моц́и, а ово је верзија његовог лика која заокупља машту скоро миленијум. Верзија Мерлина виђена у Вити, иако је далеко засенчена његовом алтернативном личношц́у, много је симпатичнија и уочљивија, а истовремено задржава своју моц́ и мистерију.
Иако није толико популаран као слика Мерлина чаробњака, потомака паклених сила, слика Мерлина, пустињака и светог човека, вероватно ц́е издржати тест времена. Укорењена у далеко старијој традицији и дубље укорењена у древним келтским културама, легенда о „лудом пророчком барду“ Мерлину ц́е вероватно тихо опстајати у позадини вековима који долазе.
Пратите нас на друштвеним мрежама Фејсбук, Телеграм и Твитер