Priča iz 12. veka o Zelenoj deci iz Vulpita, u Safolku(Engleska), je bizarna srednjovekovna narodna priča koja se pamti generacijama.
Ne čujemo često da se deca pojavljuju na ivici polja, sa zelenom kožom i bez znanja bilo kog lokalno poznatog jezika. Čak i danas, istoričari raspravljaju o tome da li je u priči bilo istine, a neki tvrde da opisuje vanzemaljski susret.
Priča o Zelenoj deci Vulpita
Sama legenda kaže da su Zelena deca iz Vulpita bili dečak i njegova sestra, koje su našli žeteoci koji su radili na svojim poljima u vreme žetve u blizini nekih jaraka koji su iskopani da bi uhvatili vukove po kome je ovo mesto dobilo ime vučje jame (Wolf Pits – Woolpit).
Iznenađujuće, njihova koža je bila zelena, odeća im je bila napravljena od nepoznatih materijala, a žeteocima je njihov govor bio nerazumljiv.
Divlja deca su odvedena u selo, gde su na kraju primljena u dom lokalnog zemljoposednika, ser Ričarda de Kejna u Vilksu. Deca nisu htela da jedu hranu koja im je predstavljena, iako je izgledalo da su gladovala. Na kraju su seljani doneli nedavno ubrani pasulj, koji su deca proždirala. Preživeli su samo na pasulju mnogo meseci dok nisu stekli ukus za hleb.
Dečak se razboleo i ubrzo je podlegao bolesti i umro, dok je devojčica ostala dobrog zdravlja i na kraju je izgubila zelenu kožu.
Tokom narednih godina naučila je da govori engleski i kasnije se udala za čoveka u Kings Linu, u susednom okrugu Norfolk. Prema nekim izveštajima, uzela je ime Agnes Bar, a čovek za koga se udala bio je ambasador Henrija II, iako ti detalji nisu provereni. Nakon što je naučila da govori engleski, prenela je priču o njihovom poreklu.
Devojka je prijavila da su ona i njen brat došli iz čudne podzemne zemlje koju je nazvala Zemlja Svetog Martina. U njemu nije bilo Sunca, već večni sumrak.
Kao i oni, svi stanovnici zemlje Svetog Martina koji su živeli pod zemljom bili su zeleni poput njih. Opisala je još jednu svetleću zemlju koja se mogla videti preko reke.
Devojčica je objasnila da su ona i njen brat čuvali stado svog oca kada su naišli na pećinu. Ušavši u pećinu, dugo su lutali kroz tamu dok, prateći zvuk zvona, nisu izašli na drugu stranu, ušavši u jarku sunčevu svetlost, koja ih je iznenadila. Tada su ih našli žeteoci.
Srednjovekovni hroničari: Zabeležene priče o Zelenoj deci iz Vulpita
Priča o Zelenoj deci Vulpita smeštena je u selo Vulpit koje se nalazi u Safolku, Istočna Anglija. U srednjem veku, ležao je unutar poljoprivredno najproduktivnijeg i gusto naseljenog područja ruralne Engleske. Selo je pripadalo bogatoj i moćnoj opatiji Beri Sent Edmunds.
Sama priča je zabeležena u dve savremene hronike. Engleski hroničar Ralf od Kogešala, koji je umro oko 1228. godine nove ere, bio je opat cistercitskog manastira u Kogešalu, koji se nalazio oko 42 km južno od Vulpita. Njegov izveštaj o zelenoj deci iz Vulpita zabeležen je u Chronicon Anglicanum (Engleska hronika), a u njemu je kao izvor naveo Sir Ričarda de Kalna, koji je uzeo decu.
U međuvremenu, engleski istoričar i kanonik augustinskog Njuburškog priorata, daleko na severu u Jorkširu, Vilijam od Njuburga (1136. do 1198.) uključio je priču o zelenoj deci u svoje glavno delo Historia rerum Anglicarum (Istorija engleskih poslova). Oba pisca su navela da su se događaji odigrali u vreme vladavine kralja Stefana (1135. do 54.) ili kralja Henrija II (1154. do 1189.), u zavisnosti od toga koju verziju priče čitate.
Tumačenja Zelene dece Vulpita
Tokom vekova, iznete su mnoge teorije koje objašnjavaju čudnu priču o Zelenoj deci Vulpita. Što se tiče njihove zelene boje, jedan predlog je da su deca patila od stanja poznatog kao hipohromna anemija, prvobitno poznata kao hloroza (dolazi od grčke reči Chloris, što znači zelenkasto-žuto).
Hlorozu izaziva veoma loša ishrana koja utiče na boju crvenih krvnih zrnaca i rezultira primetno zelenom nijansom kože. U prilog ovoj teoriji govori i činjenica da se devojčica opisuje kako se vraća u normalnu boju nakon što je usvojila zdravu ishranu.
Što se tiče devojčinog opisa čudne zemlje, Pol Haris je u Fortean Studies 4 (1998) sugerisao da su deca flamanska siročad, verovatno iz obližnjeg mesta poznatog kao Fornam Sent Martin, koje je od Vulpita odvojeno rekom Lark. Mnogo flamanskih migranata stiglo je tokom 12. veka, ali su bili progonjeni za vreme vladavine kralja Henrija II. Godine 1173. mnogi su ubijeni u blizini Buri St. Edmundsa.
Da su Zelena deca Vulpita zaista bili flamanski migranti u bekstvu, i da su pobegli u Tetfordsku šumu, uplašenoj deci je to možda izgledalo kao trajni sumrak. Možda su takođe ušli u jedan od mnogih podzemnih prolaza rudnika u tom području, što ih je konačno dovelo do Vulpita. Obučena u čudnu flamansku odeću i govoreći drugim jezikom, deca bi seljanima sela Vulpit prikazala veoma čudan spektakl.
Objašnjenja sa drugog sveta: Da li su bili vanzemaljci?
Drugi komentatori su predložili više onostrano poreklo za decu. Robert Barton je u svojoj knjizi Anatomija melanholije iz 1621. sugerisao da su zelena deca Vulpita „pala sa neba“, što je navelo druge da spekulišu da su deca možda bila vanzemaljci.
U članku iz 1996. objavljenom u časopisu Analog, astronom Dankan Lunan pretpostavio je da su deca slučajno prebačena u Vulpit sa svoje vanzemaljske matične planete, koja može biti zarobljena u sinhronoj orbiti oko svog Sunca, predstavljajući uslove za život samo u uskoj zoni sumraka. između žestoko vrele površine i smrznute tamne strane. Ponovo je uključio ove tvrdnje u svoju knjigu „Deca sa neba iz 2012.“
Otkako je prvi put zabeležena, priča o Zelenoj deci Vulpita traje više od osam vekova.
Iako prave činjenice iza priče možda nikada neće biti poznate, ona je dala inspiraciju za brojne pesme, romane, opere i drame širom sveta, i nastavlja da zaokuplja maštu mnogih radoznalih umova.
Pratite nas na društvenim mrežama Fejsbuk, Telegram i Tviter
Dnevni Puls/Ancient Origins