Naučni dokazi stari 50 godina o postojanju Jetija

Ovo je veoma kontroverzna tema, ali fenomen Bigfuta/Saskvoča/Jetija istraživan je decenijama unazad. Tokom proteklih pola veka, postepeno je prikupljeno mnoštvo ubedljivih dokaza o ovoj fascinantnoj, naučnoj i istorijskoj misteriji. Bez obzira da li odaberete da verujete u Bigfuta ili ne, zvanični, ubedljivi, DNK dokazi (koje je apsolutno nemoguc‌e lažirati) jer su deo moderne nauke su zabeleženi poslednjih devet godina, sa neizbežnim zaključkom.

„Govorite o Jetiju, ili Bigfutu, ili Saskvoču…“ Morate da uvažite sledeće činjenice:

Jetijeva kosa ne poklapa se sa DNK ni od jedne (bilo koje) poznate životinje.

Doktorka Džejn Gudal, na Nacionalnom javnom radiju, 27. septembra 2002, najvecći svetski autoritet za šimpanze.

 Ne možete lažirati DNK dokaze… čini se da nuklearni genom ima ljudske i neljudske sekvence… Saskvoč je STVARAN, kao što je dokazano (DNK) genetskom analizom… Genom ima nešto dobrog, ljudskog podudaranja i neke nepoznate…sa sekvencama koje se ne poklapaju ni sa čim.

Doktor David Svenson, dr. biohemičar u Green Resources Redux, Inc., 2013.

Bigfut snimljen na filmu 1967. godine u kanjonu Kalifornije!

Najvec‌i i najpoznatiji incident sa Bigfutom svih vremena dogodio se 20. oktobra 1967. godine duž Bluf Krika, Kalifornija, kada su Rodžer Paterson i Robert „Bob“ Gimlin jahali na konjima kroz kanjon u nacionalnoj šumi, noseći Kodak K-100 16mm, u 13:30, u potrazi za bilo kojim od Bigfutova uočenih u tom istom području prethodne godine. Obojica su bili iznenađeni kada su naišli na visoko stvorenje. Paterson je sjahao i počeo da snima 59 sekundi dok je stvorenje bilo udaljeno 80 do 120 stopa.

Procenili su visinu stvorenja na 6,5 do 7,5 stopa (2 do 2,3 metra), a njegovu težinu na 350 funti (159 kilograma), a kasnije su napravili dva gipsana otiska stopala od 16 inča (41 cm). Stvorenje je imalo prosečan korak od 41 inča (104 centimetra), koji se povec‌avao na 65 inča (165 centimetara) kako je ubrzavalo. Poređenja radi, običan čovek visine od 6 stopa i jedan inč (1,85 metara), ima korak od 27 inča (69 centimetara) pri normalnom hodanju i korak od 48 inča (122 centimetra), kada je u velikoj žurbi.
Gimlin je kasnije primetio da „ konj nikada nije napravio tragove tako duboke kao stvorenje, što nam govori da se radi o masivnom i mišićavom stvorenju.“

To je apsolutno neverovatan film po svim standardima, koji prikazuje veoma visoko, veoma mišićavo, humanoidno, žensko stvorenje u punom pokretu, koje se žustro udaljava od kamere i samo jednom pogleda unazad (najpoznatiji kadar 352, koji je sada u javnosti). Obojica su dosledno poricali bilo kakve navode o prevari i niko nikada nije bio u stanju da dokaže da je film na bilo koji način lažiran.

Paterson-Gimlin film je analiziran na svaki način

1998. godine, Severnoamerički naučni institut (NASI) iz Hud Rivera, Oregon, izdao je zvanični izveštaj pod naslovom „Ka razrešenju fenomena Bigfuta -Jetija “, koji se obično naziva samo NASI izveštaj, nakon što je koristio detaljnu, forenzičku, kompjutersku analizu za detaljno ispitaju kontroverzni film. Naveli su: „Paterson – Gimlin film iz 1967. (PGF)… konvertovan u digitalne podatke preko filmskog skenera kako bi slike mogle da se obrađuju računarom. Izračunata visina subjekta u filmu je 7’ 3 1/2“. Ako je subjekt bila osoba koja nosi kostim… otkrili bi se šav ili interfejs u kostimu. Nisu otkriveni šavovi ili interfejsi .“

„Ruka subjekta (i stopalo) izgleda da se nalazi nešto između ruke gorile i čoveka …Izgled i sofisticiranost muskulature kao što se vidi u filmu Paterson-Gimlin još uvek nije reprodukovano u kostimima za industriju zabave… Filmski subjekt nije koristio tipičnu, ljudsku lokomociju…dok se korak može duplirati, kontinuirano kretanje napred koje se vidi u filmu, ne može. Do danas, Paterson-Gimlin film je prkosio objašnjenju. Nakon tri godine rigoroznog, forenzičkog ispitivanja ne može se dokazati da je film Paterson-Gimlin falsifikat.”

Ugledni antropolog doktor Grover Krantc sa Vašingtonskog državnog univerziteta je 1999. zaključio da, „U potpunosti prihvatam Patersonov film. Pokušao sam da to imitiram, i zaista ne mogu. Koleno (subjekta) je redovno savijeno na više od 90 stepeni, dok se ljudska noga savija za manje od 70 stepeni.” U stvari, nijedno ljudsko bic‌e nikada nije ponovilo ovo ekstremno podizanje potkolenice dok je na filmu zadržalo glatkoću, držanje i dužinu koraka stvorenja.

Doktor Džefri Meldrum, profesor anatomije i antropologije na Državnom univerzitetu Ajdaho, takođe je analizirao Patersonov film: „Filmski subjekt poseduje ruke, nesrazmerno dugačke za svoj rast. Antropolozi obično izražavaju proporcije udova kao intermebralni (IM) indeks… IM indeks negde između 80 i 90 (zapravo, 84 za Bigfuta), srednji između ljudi (72) i afričkih majmuna (122), daleko je iznad proseka za ljude i efektivno isključuje objašnjenje da se radi o čoveku u odelu. PGF prikazuje pravu, džinovsku majmunsku ženu u divljini.“

Doktor Dmitrij Donskoj, šef odeljenja za biomehaniku Ruskog centralnog instituta za fizičku kulturu, a kasnije povezan sa moskovskim Darvinovim muzejem, zaključio je da je Patersonovo filmsko stvorenje „veoma masivna životinja koja definitivno nije ljudsko bic‌e“, jer je takav hod ne može da ponovi nijedan čovek.

Autor Ivan T. Sanderson je dodao da je „Patersonov film, jedini snimak koji sam ikada video sa veoma stvarnim, besprekornim pokretom. On je izvan nivoa koji su holivudski filmski stvaraoci koristili u to vreme, da hodaju na takav način da do danas se to ne može ponoviti…Dale Sheets, šef Odeljenja za dokumentarni film (u Universal Pictures)…(reče) ‘Možda bismo mogli da pokušamo, ako biste dodelili nekoliko miliona dolara, ali morali bismo da izmislimo čitav skup novih, veštačkih mišic‌a, nabavite kožu gorile i obučite glumca da tako hoda…to bi bilo skoro nemoguc‌e.’“

Džon Čembers, dobitnik Oskara, kostimograf za film „Planeta majmuna“, snimljen 1968, kasnije je rekao za PGF film: „Ako je ovo odelo, ono je najbolje ikada napravljeno, jer je bilo van naših moguc‌nosti u šezdesetih godina prošlog veka. Svaka dlaka bi morala biti zasebno pričvršc‌ena za model da bi ovo radilo ono što radi u (PGF) filmu.

Godine 1984. objavljen je Saskvoč i drugi nepoznati hominoidi , kompilacija naučnih radova od 335 stranica, koju je uredio ruski hominolog, rođen u Jugoslaviji, Vladimir Markotic‌ (sa doktorom antropologije na Univerzitetu Harvard i vanredni profesor emeritus arheologije na Univerzitetu u Kalgariju), sa uvodnim komentarima doktora Grovera Krantza. Poglavlje 5 (14 stranica) naslovljeno je „Analiza filma Paterson-Gimlin: zašto ga smatramo autentičnim“, autora Dmitrija Bajanova, doktora Igora Burceva (najvec‌i autoritet Rusije za Jetija) i Renea Dahindena, svetski poznatog stručnjaka za Jetija – Bigfuta – Saskvoča:

„Podvrgnuli smo film sistematskoj i višestranoj analizi kako u tehničkom tako iu biološkom aspektu. Film je prošao sve naše testove i provere. Ko osim Boga ili prirodne selekcije dovoljno poznaje anatomiju i biomehaniku da bi „dizajnirao“ ‘ telo koje je tako savršeno harmonično u smislu strukture i funkcije? Ovde sa sigurnošc‌u donosimo ovu presudu: Paterson-Gimlin film je autentični dokumentarac o pravom, ženskom hominoidu, popularno poznatom kao Saskvoč ili Bigfut.

Dakle, ne samo da Patterson-Gimlin film definitivno NIJE prevara, već su praktično svi, uključujući Bi-Bi-Si iz 1998. godine, koji su pokušali da pokažu kako je to urađeno, doživeli neuspeh, a Bi-Bi-Si je bio primoran da se izvini Istraživačkoj organizaciji Bigfuta (BFRO.) Naprotiv, SVAKI NAUČNIK koji je proučavao Patersonov film je ili izjavio da prikazuje pravu, neklasifikovanu vrstu, ili da se zaključak ne može doneti.

Odsečena ruka Jetija iz 2002. godine u Montani

2002. godine, odsečena ruka Jetija je anonimno dostavljena policijskoj stanici u Butteu, Montana. Lokalni mrtvozornik je napravio rendgenske snimke, pregledao ga i zaključio da nije čovek. Policija je pružila ruku istraživaču Jetija – Bigfuta Donu Monrou iz Spensera u Montani, koji ju je pokazao nekolicini naučnika. Niko nije mogao da ga identifikuje kao čoveka. Monro ga je 2006. dao istraživaču Jetija- Bigfuta Tomu Biskardiju, koji ga je testirao u DNK dijagnostičkom centru iz Ferfilda, Ohajo, u maju 2006.

Zvanični rezultat je bio:

 Nije čovek. Nijedan poznati primat. Čak ni u sistemu. Ovo je bilo prvo potvrđeno, DNK testiranje bilo kakvog forenzičkog dokaza Bigfuta – Jetija ili Saskvoča.

Skot Mozbek je 14. avgusta 2006. otkrio krv, tkivo, čudnu kosu i krvavi otisak stopala od 18 inča (46 centimetara) na „dasci za šrafove“ (gadna i nelegalna zamka za mine) ispred svoje udaljene kabine na jezeru Snelgrove , Kanada, i pozvao je doktora Džefrija Meldruma (Državni univerzitet Ajdaho) i doktora Kurta Nelsona (Univerzitet Minesote) na lice mesta. Kosa je izgledala kao ljudska, ali nije imala medule i nije odgovarala ni jednom primatu poznatom nauci, ili bilo kojoj drugoj poznatoj životinji!

Doktor Nelson je rekao da „DNK kaže primat, ali ne baš čovek i ne baš čovek (šimpanza/majmun)… bio je identičan ljudskoj DNK (99,5 odsto), osim što je imao jedan polimorfizam nukleotida… razlika koja je zajednička sa šimpanzama… Znao sam da možda gledam u DNK Saskvoča.”

Dana 8. oktobra 2010, Džastin Smeja, 25 godina, iz Sakramenta u Kaliforniji, lovio je crnog medveda u blizini Zlatnog jezera. Umesto toga, on je ubio dva velika, dlakava, uspravna stvorenja, odraslu osobu i dete, iz svoje puške .25-06. Smeja tada nije verovao u Bigfuta. Sada veruje.

Njegov komšija/vozač je bio očevidac, i insistira da je incident bio užasan, odvratan i istinit. Smeja je zadržao komad manjeg, mrtvog stvorenja i dao uzorak kože i tamne kestenjaste kose doktoru Melbi S. Ketchum, DVM (veterinar), direktoru DNK Diagnostics, Inc., Timpsona, Teksas, za DNK analiza. Osam odvojenih, DNK laboratorija ga je testiralo: „Ne čoveka, nijednu poznatu životinju, nepoznatog primata.

Duga lista Bigfut dokaza

Doktor Kečam je objavio veoma uzbudljive vesti tri godine kasnije. Dana 13. februara 2013. konačno je objavljena njena revolucionarna studija DNK Bigfuta pod nazivom „Roman severnoameričkih hominina“, na 63 stranice. Evo uzoraka DNK korišćenih u zapanjujućem izveštaju:

• Poslanih uzoraka Bigfuta – Jetija: preko 200.
• Pozitivno na „Nepoznatog primata“ (Bigfoot): 111, testirano u 34 različite laboratorije .
• Broj zastupljenih Bigfuta pojedinaca: 20 do 28.
• Pozitivno na „Nepoznatog primata“ (Jeti): 1.
• Jeti pojedinaca predstavljenih: 1.

Detalji uspešnih Bigfut uzoraka:

• 5 uzoraka kose iz Provincijalnog parka Golden Ears, BC, Kanada, pet odvojenih stvorenja.
• 1 nokat od Larrija Jenkinsa u oblasti Grand Caniona u Arizoni.
• 1 uzorak krvi od J.C. Johnsona u oblasti Four Corners u Novom Meksiku.
• 1 uzorak krvi iz Crittenden , Kentaki, prikupljen od strane projekta Erickson.
• 1 uzorak kose iz Hoopa Vallei, Kalifornija.
• 1 uzorak kose sa Larri Surface u južnom Ohaju.
• 1 uzorak kose od Joea Blacka u Great Smoki Mountains, istočni Tennessee.
• 1 komad mesa Bigfuta iz Sijere Buttes, Kalifornija, ubio ga je Džastin Smeja.
• 1 veliki uzorak pljuvačke iz Olimpijskog projekta, Bigfut liže kameru, 2009.
• 1 uzorak kose iz SE Oklahome sakupio TEKSLA Criptozoological Research.
• 1 uzorak krvi, tkiva i kose sa „daske za šrafove“ ” zamka na jezeru Snelgrove, Kanada.

Ovo je samo 15 od 111 uspešnih Bigfut uzoraka.

Detalji uspešnih Jeti uzoraka:

• 1 uzorak kose Jetija iz TV serije „Istina o destinaciji“, prikupljen u Butanu.

DNK velikog stopala otkriva da su slični nama, ali ne mnogo

Rezultati testiranja, nezavisno verifikovani u 34 različite laboratorije i koje je potpuno nemoguće lažirati, pokazali su da su uzorci Bigfuta – Jetija bili pozitivni na jedan, neljudski polimorfizam, a podrazumevana, genetska boja kose je bila „crvena“ („kestenjasta“). Rezultati nuklearne DNK bili su „jedna trećina puta od čoveka do šimpanze“, ili čak bliže čoveku. Rezultati se nisu pojavili u GenBank-u, glavnoj, DNK bazi podataka svih poznatih životinja. Drugim rečima, prema Ketchum testovima, Bigfut/Saskvoč je najmanje 99,7 posto čovek!

Ovo je u potpunosti podržano prethodnim DNK testiranjem od strane Bigfut istraživača Ričarda Stubstada u junu 2011, koji je napisao: „Saskvoč DNK…testiran 100-postotno Homo sapiens (ljudski, na strani mitohondrija)…Nema trenutnog, GenBank Homo sapiens genomi se savršeno podudaraju uzorak…jasno i nedvosmisleno iz „franko-kantabrijskog glacijalnog utočišta“…pre nekih 15.000 godina…Jedina zamisliva putanja migracije bila je…prema…azijsko-severnoameričkom kopnenom mostu…približno 99,98-postotno podudaranje mitohondrijske DNK…za oba navodnog podudaranja Saskvoč primerka.”

Francusko-kantabrijsko glacijalno utočište, od oko 15.000 do 20.000 godina pre nove ere, obuhvatalo je veći deo južne Francuske i Pirinejske planine prekrivene snegom.

Ovi rezultati DNK zaista ne bi trebalo da budu previše iznenađujući, s obzirom na to da Univerzitet Kornel i drugi istaknuti naučnici navode da postoji samo jedan procenat razlike u DNK i ukupnom genetskom sastavu šimpanzi i ljudi. Uzorci DNK velikog stopala do sada sadrže samo oko 600 varijacija gena, naspram 2.000 za šimpanze, tako da su genetski oko 99,7 do 99,995 procenata ljudi! Oni čak imaju i zvanično, latinsko ime, Homo sapiens hirsuti , što znači „dlakavi ljudi“.

Ostavljeni tragovi žvakanja na životinjskim kostima su duplo veći od tragova ljudske veličine

Doktor/profesor Mičel N. Taunsend, vodeći stručnjak za Bigfut, napisao je za Ancient Origins 7. aprila 2021:

„Da li je Bigfut stvaran? Hajde da pogledamo nove, naučne dokaze: (Na) planini Saint Helens u državi Vašington. 2013. i 2014. godine… locirao sam tri različita skupa kostiju repa kopitara (rebrene kosti losa i jelena) koje su imale naizgled neobjašnjive tragove žvakanja… Od 25 ukupnih merenja sekutića hominina uzetih sa sva tri mesta, 92 procenta je …najmanje dva puta veći od modernih ljudi. Dokazi su bili jasni i dosledni na sve tri lokacije. Nakon što smo identifikovali tragove zuba kao Hominin, bili smo u mogućnosti da procenimo veličinu usta, koja je opet bila duplo veća od veličine modernog čoveka.

„Omogućava izgradnju trenutno neklasifikovanog, hominin profila…(sa) merenja sekutića hominina prvenstveno izvan mogućnosti Homo sapiensa …Zaključci su tačni, dobro podržani, ponovljivi… trenutno neklasifikovanog hominina koji živi (Bigfut) na planini Saint Helens. Još jednom smo suočeni sa centralnim pitanjem zašto moderna nauka nije uspela da sveobuhvatno ispita moguće postojanje onoga što neki ljudi nazivaju Bigfut. I dalje se pojavljuju verodostojni, multidisciplinarni dokazi… o ogromnom, neklasifikovanom homininu koji živi i napreduje na severozapadu Pacifika.

 Na kraju krajeva, zašto i dalje postavljamo isto pitanje: ’Da li je Bigfut stvaran?‘ Podstičemo naučnu zajednicu da ode dalje od svog skepticizma kako bi sprovela duboko ispitivanje… u ovoj novoj oblasti istraživanja. Nauka ima obavezu po definiciji da objasni neobjašnjivo, šta god to moglo biti.

Nadamo se da nećemo izlagati Bigfuta u Zoološkom vrtu!

Završićemo ovu priču o prirodi, nauci, misteriji i intrigama sa dva sjajna citata koji podstiču na razmišljanje. Prvo, danski filozof Søren Kierkegaard (1813-1855) je napisao:

 Postoje dva načina da budete prevareni. Jedan je verovati u ono što nije istina; drugi je da odbijete da verujete u ono što je istina.

Drugo, poznati zoolog i istraživač Edvard V. Kronin, mlađi, iz Santa Barbare, Kalifornija, pronicljivo je napisao u svom članku „Jeti“ u The Atlantic magazinu, novembar 1973. (strana 53), da:

 Iako sam zaintrigiran Jetijem , kako zbog njegovog naučnog značaja, tako i zbog onoga što govori o našim interesima i pristrasnostima, bio bih duboko tužan da bude otkriven. Ako je Jeti stara forma koju smo oterali u planine, sada bismo ga oterali u zoološke vrtove.

Dobili bismo još jedan posed, još jedan odrpani eksponat u betonskom svetu zoološkog parka, još jedno latinsko ime za upis u naše naučne knjige. Ali šta je sa divljim stvorenjem koje sada luta bez čoveka po šumama? Svaki put kada čovek potvrdi svoju vlast nad prirodom, on nešto stiče u znanju, ali nešto gubi u duhu.

Gornja slika: Tajanstvena figura velikog stopala hoda kroz udaljenu, bujnu šumu u Severnoj Americi. Izvor: Dave / Adobe Stock

Pratite nas na društvenim mrežama Fejsbuk, Telegram i Tviter

Izvor: Ancient Origins