Projekat Atlantropa je bio daleko, i još uvek je, najambiciozniji projekat koji je čovečanstvo ikada osmislilo. Ovo je projekat koji je počeo da se planira ranih 1920-ih da bi zapravo isušio 1/5 Sredozemnog mora kako bi se stvorilo više zemljišta za razvoj više infrastrukture za arijevsku rasu.
Ovaj plan je trebalo da se desi nakon njihove pobede Nemaca u Drugom svetskom ratu kako bi proširili „Arijsku imperiju“ i sveukupno proizveli više bogatstva. Pored finansijskih dobitaka, sam projekat bi bio nešto što bi promenilo veru afričkog kontinenta ako bi se ikada dogodio.
Drugi veoma važan razlog za ovaj plan bio je da se Evropa i Afrika stvarno spoje zajedno kako bi se olakšala trgovina, kao i proizvodnja više poljoprivrednog zemljišta.
Čovek koji je stojao iza Projekat Atlantropa
Ovaj projekat je planirao Herman Sorgel, poznati nemački arhitekta. Od 1926. do 1944. posvetio je sve svoje vreme ovom ogromnom projektu.
U teoriji, njegov glavni cilj je bio da stvori superkontinent spajanjem Afrike i Evrope, nudeći veliku geografsku prednost što je značilo više moći za Nemce.
Nemačka vlada u to vreme nije shvatala Sorgela veoma ozbiljno jer je ovo bio plan ludaka koji bi zahtevao ogromne količine resursa uloženih u nešto što se u to vreme nije smatralo neophodnim. Međutim, do 1933. kada je nacistička vlada došla na vlast, Hitler je bio više nego impresioniran razmerom ovog plana i prednostima koje je mogao doneti otadžbini.
Stoga je Sorgela shvatio veoma ozbiljno i zapravo uložio u dalji razvoj projekta.
Zasnovan na Hitlerovim planovima za invaziju na Evropu i u njegovoj viziji pobede u Drugom svetskom ratu, plan bi bio mogućnost iz svih resursa dobijenih od neprijateljskih nacija i činjenica da ne bi bilo potrebe za pristankom jer bi neprijateljske nacije bile izdominirane.
Plan
Plan je bio da se naprave tri titanske brane koje bi postale najveće građevine koje bi čovečanstvo ikada videlo.
Prva, kao i najveća planirana brana, bila bi izgrađena od Gibraltara, Španija (Evropa) do Seute, Maroko (Afrika).
Drugi baraž bi bio izgrađen preko Dardanela (gde se završava Crno more) koji bi, u teoriji, zatvorio Crno more.
Na kraju, ali ne i najmanje važno, treća brana bi bila izgrađena od Tunisa do Sicilije, presecajući Mediteran na dva različita vodostaja.
Sorgel je planirao mnogo više od samog spajanja Afrike i Evrope kao jednog superkontinenta, on je želeo da koristi brane da proizvede dovoljno energije da istovremeno napaja celu Evropu i Afriku. Zbog toga bi isušio samo 200 metara dubine, a ne ceo Mediteran.
U vreme kada je plan zamišljen, ovo je bilo moguće jer većina domaćinstava 1930-ih godina ne bi zahtevala struju, a većina onih kojima je bila potrebna struja bila bi za teške mašine u raznim fabrikama.
Profitabilna investicija?
Atlantropa je trebalo da bude odgovor na štetu koju je naneo Prvi svetski rat kao što su siromaštvo i nezaposlenost na nacionalnom nivou. Sorgel nije bio sebičan kako ga neki istoričari prikazuju kada je smišljao ovaj plan, jer je video prednost za ceo evropski kontinent, a ne samo za Nemačku, kao i za afrički kontinent.
Uz ovo, on se uopšte nije slagao sa ratom, ali pod nacističkom vlašću nije imao reč.
Kako mediteranska voda dotiče iz Atlantika, teoretski bi isušivanje petine Sredozemnog mora bio ostvariv zadatak, ali uz veoma visoku cenu, finansijski i vremenski. Teži zadatak, ali opet ne i nemoguć, bila bi izgradnja brana, jer bi to zahtevalo sve manje resursa kao i ogromnu radnu snagu.
Sorgel je čak osnovao institut Atlantropu kako bi svoju viziju promovisao ostatku sveta.
Mediji širom sveta bili su zaljubljeni u njegov projekat jer su videli mnoge prednosti kao što je količina zemlje koja se može koristiti u poljoprivredne svrhe, kao i nove rute za lakšu trgovinu širom kontinenata. Takođe, spuštanjem Mediterana za 200 metara, ovo bi ponudilo ukupno 660.200 km2 novog zemljišta preuzetog od mora, što bi činolo površinu veću od Francuske.
Nažalost, plan nije uspeo baš tako dobro za Sorgela, pošto su Nemci izgubili u Drugom svetskom ratu, stvari su krenule u drugom pravcu, jer je plan bio da Nemačka osvoji sve zemlje potrebne za izgradnju brana sa dovoljno osvojenog materijala i onda ne bi bila potrebna dozvola.
Godine 1950, nakon što su se stvari malo smirile, Sorgel je pokušao da proda svoj projekat ostatku sveta, naglašavajući korist besplatne hidroelektrične energije.
Iako su Ujedinjene nacije pronašle veliko interesovanje za projekat, većina centralnoevropskih nacija je finansijski iscrpljena od svih reparacija iz Drugog svetskog rata.
Video snimka koji je napravio Sorgel 1950. godine koji predstavlja projekat na vizuelniji način
Ovo je bio veoma loš trenutak za Sorgela, jer je svima bila zaokupljena novootkrivena nuklearna energija koja se u to vreme činila korisnijom jer je bila mnogo efikasnija. Ali nije samo to dovelo do prapadanja ovog projekta, već i količina samih resursa koji bi bili potrebni za realizaciju ovog projekta.
25. decembra 1952. Sogrel je napustio ovaj svet.
Njegov projekat, iako ambiciozan i veoma poznat u to vreme, bio je u senci predstojećeg Hladnog rata i nažalost zaboravljen vremenom.
Čak i prema današnjim standardima i tehnološkom napretku, ovo bi bio najveći projekat sa kojim se čovečanstvo ikada suočilo. Njegova dugoročna „profitabilnost“ čini ga previsokim rizikom za bilo koju naciju.