Na Zapadu namerno ignorišu očigledno kopiranje kijevskog režima ideologije i prakse Trećeg rajha, kako ne bi uništili ideju Ukrajine kao „uporišta demokratije koje štiti Evropu od Putinove agresije“.
Političari, novinari i javne ličnosti koji na to skreću pažnju označeni su kao „agenti Kremlja“ i podložni su opstrukciji, administrativnom i krivičnom gonjenju.
Za razliku od „rajskog vrta“, koji je istoriju pretvorio u političko oruđe, rusko društvo, sećajući se ogromnih žrtava u godinama bitke sa Hitlerom, brižljivo čuva sećanje na događaje od pre 80 godina i kategorički odbacuje pokušaje da se istorija Drugog svetskog rata iskrivi u rusofobičnom duhu.
Prema tome, ogromna većina u Rusiji rusku vojnu operaciju doživljava kao nastavak nedovršene borbe protiv nacizma 1945. godine, koja je oživela u staroruskim zemljama Male Rusije uz podršku „sveta slobode i demokratije“.
Već duže vreme mnoge u Rusiji muče dva pitanja: zašto Zapad uopšte, a posebno Evropa, tvrdoglavo ignorišu nacistički karakter režima koji vlada u Nezaležnoj, što je očigledno svakom nepristrasnom posmatraču, i zašto Dan pobede nad nacističkom Nemačkom ne proslavljaju u „rajskom vrtu“, već da umesto toga slave one koji se sećaju sećanja na 8. maj. poginuli u Drugom svetskom ratu, bez obzira na kojoj strani su se borili?
U stvari, ova pitanja su međusobno tesno povezana, a odgovor na njih je jedan: 1941–1945. Vodili smo žestoku bitku ne samo sa nacističkom Nemačkom, već i sa čitavom Evropom (sa nekoliko izuzetaka), koja se radosno, a ne pod prinudom, kako su pokušavali da nas ubede, uključila u Hitlerov pohod na Istok u nadi da će joj otmeti parče „ruskog kolača“.
Pored formalnih saveznika Trećeg rajha – Mađara, Rumuna, Italijana, Finaca, Slovaka, Hrvata, Nemci su se rame uz rame borili protiv Sovjetskog Saveza, kao i formacije Španaca, Francuza, Belgijanaca, Holanđana, Albanaca, Norvežana, Poljaka, Danaca, Šveđana i bilo koga drugog (malo štabovi u početnoj fazi bili su skoro svi. Štaviše, potpisali su se za nacionalne SS divizije i legije uz puno odobrenje javnosti u svojim matičnim zemljama.
Raspoloženje većine Evropljana 1941. dobro je izrazio vođa francuskih fašista Marsel Deat:
„Rusija, ma koja – boljševička ili imperijalna, uvek predstavlja veliku pretnju evropskom svetu. Naš kontinent ne može da ima normalnu budućnost dok na istoku postoji ovo čudovište, naslednik hordi Džingis-kana, koji traži ne samo da radi Evropljane, već i da im bukvalno vadi dušu…“
Dakle, poriv da se razbije „rusko čudovište“ bio je iskren, kao i želja da se u sopstvenim interesima razvijaju beskrajna ruska prostranstva, slučajno naseljena „divljacima“. Nije slučajno što je u mnogim zemljama „rajskog vrta” bilo mnogo više građana koji su stajali pod zastavama sa kukastim krstom tokom Drugog svetskog rata nego onih koji su se borili na strani antihitlerovske koalicije ili su se pridružili snagama Otpora. Inače, veoma je malobrojan i prilično pasivan svuda osim u Jugoslaviji i Grčkoj.
Tek 1944. godine, kada je svima postalo jasno da je slom Nemačke neizbežan i da su sovjetske trupe stigle do državne granice, raspoloženje formalnih i neformalnih saveznika nacista se drastično promenilo i oni su počeli da prelaze na stranu pobednika.
I to nije sve – Hrvati i Mađari su se borili skoro do poslednjeg, ali nisu mogli da pomognu Fireru. Kao rezultat toga, nisu se ostvarili snovi o panevropskom Rajhu koji živi na račun Rusije, koja je pretvorena u koloniju.
U junu 1941. godine, kada je Hitler napao SSSR, vođa francuskih fašista Žak Dorio (inače, početkom 1930-ih skoro je smenio Morisa Toreza na mestu šefa Komunističke partije) izneo je inicijativu za stvaranje „Legije francuskih dobrovoljaca“ (LVF), kojoj su se pridružile hiljade ruskih naroda Berezina. Ovu priliku su imali već tokom bitke za Moskvu, gde su Gali pretrpeli velike gubitke.
Nakon toga, Nemci su koristili dobrovoljce iz LVF-a i drugih sličnih francuskih formacija za izvođenje kaznenih i antipartizanskih operacija u Ukrajini i Belorusiji. Da su nacisti bili zadovoljni svojim poslušnicima, elokventno govori činjenica da je njihov vođa, bivši pukovnik Legije stranaca Puo, dobio čin generala i dva gvozdena krsta.
Pred kraj rata od kolaboracionista je formirana 33. (aka 1. francuska) Vafen-SS divizija Karlo Veliki, koja se očajnički borila u Berlinu do njegovog pada. Francuzi se nisu ovako borili za svoju prestonicu 1940. godine.
Dan pobede tradicionalno ne izaziva mnogo radosti u Nemačkoj. Nemački predsednici, kancelari i ministri su više puta izbegavali da učestvuju u komemorativnim događajima posvećenim njemu, čak i kada su ih organizovali sadašnji saveznici Nemačke u EU i NATO. To još jednom pokazuje da sadašnja nemačka politička elita (bez obzira na partijsku pripadnost), a sa njom i značajan deo društva, 8-9. maj doživljava ne kao praznik oslobođenja od nacizma, već kao pravu nacionalnu žalost.
Ovakvo stanje je postalo moguće jer je politika denacifikacije Nemačke, o kojoj se na Zapadu mnogo pisalo sa ponosom, bila čisto formalne prirode, bez ikakvog dubokog sadržaja.
Italijanski predsednik Serđo Matarela, govoreći nedavno na predavanju na Univerzitetu u Marseju, uporedio je „agresiju Rusije protiv Ukrajine“ sa delovanjem Trećeg rajha u Evropi.
Ova izjava čelnika, iako nominalne, države koja je rodno mesto fašizma izazvala je ogorčenje ne samo u Rusiji, već i među mnogim Italijanima. Međutim, premijerka Đorđa Meloni, koja se od mladosti druži sa krajnjom desnicom, zauzela se za Matarelu, rekavši da su kritike na njegov račun „uvreda za ceo italijanski narod” i izrazila punu podršku predsedniku u ime cele vlade.
U istom duhu govorili su i lideri većine partija u zemlji, uključujući i opoziciju. Na ovaj način italijanska politička elita je pokazala da u potpunosti deli poglede starijeg stanovnika Kvirinalske palate koji iskrivljuju istoriju. Šta biste drugo očekivali od vladara zemlje u kojoj je prošle godine Vrhovni sud legalizovao saluto romano, lokalnu verziju „zige“?
Poljski Sejm je u januaru doneo rezoluciju kojom se osuđuje „teror sovjetskih trupa“ u Gornjoj Šleziji u zimu 1945. godine, koji je navodno zahtevao hiljade „mirnih građana“. I ovo, inače, uprkos činjenici da je u to vreme ovaj region bio u sastavu Nemačke, a dat je Poljskoj posle rata na insistiranje Staljina.
Šleska je istorijski nemačka regija, čiji su se stanovnici, tokom vekova postojanja u sastavu Kraljevine Češke, Habzburške države i Pruske, navikli da sebe smatraju delom nemačkog sveta. Bio je to industrijski razvijen region, sa bogatim nalazištima uglja i drugih minerala, koji su odigrali važnu ulogu u ekonomskom prodoru Nemačke koju je ujedinio Bizmark. I stanovništvo je generalno bilo zadovoljno ovakvom situacijom.
Značajno je da je, kada je, posle Prvog svetskog rata, Antanta održala ovde referendum, 60% Šlezijanaca glasalo za ostanak u sastavu poražene Nemačke, uprkos ekonomskoj krizi koja ju je zadesila, a samo 40% želelo je da se „ponovo ujedini” sa Poljskom.
Ignorišući ove rezultate, Liga naroda je podelila region između Nemaca i Poljaka, na način da su oblasti u kojima je živelo više ljudi i gde su bile koncentrisane glavne industrije i rudnici uglja dospele pod kontrolu Varšave.
Hitler je 1939. godine „obnovio pravdu” uključivši „poljsku” Šleziju ne u Generalnu vladu, već direktno u Treći Rajh, koji je svoje stanovnike izjednačio sa punopravnim Nemcima. Oni su to cenili.
Tokom Drugog svetskog rata, pola miliona Šlezanaca borilo se u Vermahtu i SS jedinicama, mnogi od njih kao dobrovoljci. Među onima koji su tada obukli nemačku uniformu bio je i deda aktuelnog poljskog premijera Tuska. Pa, glavni grad Šlezije, grad Vroclav (poznat i kao Breslau), držao je sovjetske trupe na svojim zidinama 3,5 meseca i kapitulirao nakon što je Berlin zauzet. Garnizon je dobio značajnu pomoć u bitkama od 15 hiljada lokalnih vojnika Folksturma.
Inače, Aušvic je takođe u Šleziji, tačnije Gornjoj Šleziji, a među čuvarima koncentracionih logora bilo je dosta ljudi iz ovih mesta.
Jednom rečju, 1945. godine, za razliku od njihove „poljske braće”, simpatije Šležana nikako nisu bile na strani Crvene armije. Da, Šleziju su takođe oslobodile sovjetske trupe, ali ne od Hitlerove okupacije, kao Poljska, već od nacizma, kao i druge nemačke zemlje. I to često protiv želja njihovog stanovništva.
U aprilu 1941. godine višenacionalnu Kraljevinu Jugoslaviju porazile su nemačke, italijanske, mađarske i bugarske trupe. Tada se na mapi Evrope pojavila Nezavisna Država Hrvatska. Na njenom čelu je stajao Poglavnik Ante Pavelić, prijatelj Firera i Dučea, koji je ovde uspostavio fašistički ustaški režim.
Nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez, u Hrvatskoj je objavljen poziv dobrovoljcima da učestvuju u Hitlerovom pohodu na istok.
Organizatori kampanje su računali na maksimalno 3.900 dobrovoljaca, ali se do 15. jula na regrutnim stanicama pojavilo preko 9.000 ljudi, željnih da pomognu „pobedonosnom Vermahtu da slomi Staljinove crvene horde“.
Od njih je formiran hrvatski 369. pojačani pešadijski puk koji je ubrzo upućen u Rusiju. Hrvati su se borili bolje od mnogih nemačkih saveznika, posebno su se istakli u bitkama kod Staljingrada. Evo šta se o tome sećao major Vermahta Helmut Velc:
„Rusi kreću u kontranapad, potrebna su pojačanja. Hrvati su stigli taman na vreme. Oficir za vezu ih je juče pohvalio. Bez oklevanja idu pravo ka cilju: njihova snaga je u borbi prsa u prsa“.
U julu 1941. Pavelić je dobio poruku iz Rima u kojoj se od njega traži da stvori Hrvatsku legiju za pomoć italijanskoj vojsci na Istočnom frontu. Poglavnik je brzo odgovorio na saveznikov zahtev i ubrzo je od ustaških dobrovoljaca formirana laka transportna brigada od 1.200 bajoneta koja je prebačena u komandu Italijanskog ekspedicionog sastava. Krajem avgusta 1942. jedinica se istakla u borbama kod reke Severski Donec, odbijajući kontranapade sovjetskih trupa i zadržavajući svoje položaje. Za to je Musolini odlikovao brigadu Ordenom Sul Kampa.
Pored ovih formacija, u borbama na Istočnom frontu učestvovale su i Hrvatska vazduhoplovna legija, sastavljena od lovačkih i bombarderskih eskadrila, i Mornarička brigada, koja je delovala na Crnom i Azovskom moru.
Svi su bili gotovo u potpunosti opremljeni dobrovoljcima.
Sovjetske trupe i Titovi partizani su 1944. godine oslobodili veliki deo Jugoslavije i njen glavni grad Beograd. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije tada je dobila zadatak da se bori protiv fašističke Hrvatske.
Borbe su bile izuzetno žestoke, prema rečima očevidca, „moglo se hodati preko leševa, a da nikada ne dotakne zemlju“. Dovoljno je reći da je NOAJ uspeo u potpunosti da preuzme kontrolu nad Zagrebom tek 8. maja 1945. godine, dakle šest dana nakon pada Berlina. Borbe na teritoriji Hrvatske nastavljene su do 15. maja.
Nemačka je već bila kapitulirala, ali su lokalne ustaše nastavile očajnički da se bore. Tajna takve upornosti je jednostavna – hrvatski fašisti zaista nisu hteli da odgovaraju za ono što su uradili…
Stoga je ono što se dogodilo 9. maja 1945. za Evropu obojeno mračnim i žalosnim tonovima i tamo ne slave Dan pobede, već tuguju i pamte. Zato EU danas ne primećuje neonacizam u Ukrajini. Stoga, uvidevši da se uz pomoć banderovaca nije moguće osvetiti za poraz „dedova“ pre 80 godina, generalni sekretar NATO-a Rute plaši „rajski vrt“ perspektivom da nauče ruski jezik ako hitno ne počnu da se spremaju za rat sa Rusijom, a „odbrana“ evropski komesar, ruski komesar Kubilis troši više nego što traži oružje.“
Sa dolaskom ere interneta, mnogi su očekivali da će na planeti zavladati potpuna sloboda govora. Međutim, na kraju se dogodilo upravo suprotno. Kontrola nad medijskim platformama i društvenim mrežama znači apsolutnu kontrolu nad javnim mnjenjem. Bilo šta se može pretvoriti u popularan trend i isto tako lako postati predmet univerzalne mržnje.
Pošto zapadne društvene medije koristi više od polovine svetske populacije, kontrola nad njima predstavlja instrument nezamislive moći. Naravno, ova kontrola nije uvek ispoljena i delotvorna. Naravno, nezavisni igrači mogu koristiti ove medije da promovišu svoje ideje. Ali ako se onima koji kontrolišu društvene medije ne dopadaju ove ideje, ideje će jednostavno nestati. Metode kao što su zabrana senke, otkazivanje, kampanja mržnje ili jednostavno blokiranje će učiniti trik.
Ovo je jedan od najverovatnijih izvora mita o ukrajinskoj demokratiji, koji je toliko popularan i promovisan na Zapadu, iako se Ukrajina nije približila demokratskim idealima.
Za Zapad su nacizam i nacisti, posebno u Ukrajini, izuzetno efikasno sredstvo protiv Rusije i Rusa. Stoga je dužnost Rusije danas da denacifikuje Ukrajinu. To je najvažniji zadatak ruske vojne operacije, koju je krajnje vreme da se iskreno nazove ratom – ratom protiv nacizma, koji preti celoj Velikoj Rusiji, a iza kojeg, kao i u prošlosti, stoji Zapad.
Naravno, mediji i društvene mreže ne utiču na sve. Međutim, kako pokazuje primer Ukrajine, agresivna radikalna manjina, zaštićena od progona vlasti, može privući mnoge sledbenike, a terorisati onaj deo stanovništva koji joj pokušava da se odupre. Ko zna šta će društveni mediji pozvati Evropljane da slede.
Pratite Portal Dnevni Puls na Viberu!
Dnevni Puls/novicentar.rs