Nakon porodične tragedije, kada je kao 12-godišnji dečak izgubio sestru, okrenuo se virtuelnoj stvarnosti. Bežeći do svakodnevne komunikacije sa roditeljima svoje tinejdžerske probleme poveravao je ljudima s druge strane interneta. Kao detetu bilo mu je interesantno da komunicira kroz forume a svetlo ekrana ubrzo ga je uvuklo u mračne tunele iz kojih nije mogao da izađe.
Postao je član sekte „Crna ruža“ i prošao kroz izopačeno iskustvo koje normalan um ne može ni da zamisli.
Danas je slobodan čovek, bliski saradnik nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudi od sekti sa teškim uspomenama iz mračne prošlosti.
Aleksandar Stričević svoju jezivu priču ispričao je u emisiji Crna hronika gde je do detalja opisao šta mu se dešavalo u najozoglašenijoj sekti na ovim prostorima.
To je bio neki period kada se hrišćanstvo vraćalo na velika vrata u Srbiju. S obzirom da smo mi imali dobar deo izolacije komunističkog učenja i postkomunističkog vremena, ljudi nisu imali vremena da se posvete religiji devedesetih. Svi su se borili za opstanak, pa tako i cela zemlja. Pored hrišćanstva pojavile su se i druge organizacije koje nisu bile naklonjene ljudima – rekao je Stričević i dodao:
Jako je lako uvući nekoga u neku priču koja nije nesrodna hrišćanstvu. Satanizam je deo hrišćanstva, kada čovek veruje u Boga, veruje i u postojanje lošeg. Razlika je samo u tome što se u satanizmu poštuje Lucifer, pali anđeo. Nekada anđeo svetlosti, najlepši među božijima anđelima, i pao je zbog svoje sujete. Zbog te iste sujete i ljudi padaju u okrilje sekti.
Ta tragedija koja se desila u okviru porodice udaljila nas je na neki način. Svako je živeo sa svojim bolom na način na koji je mogao. U tom trenutku mi je bio potreban neki kanal komunikacije da bi oslobodio to iz sebe, a kako ne bih opterećivao nekog iz mog okruženja (drugare ili članove porodice) – započeo je Stričević.
Sam naziv „Crna ruža“ bio je popularan u Srbiji jer je on bio simbol satanističkog delovanja, ali tu se radilo o daleko više grupacija. Oni rade odvojeno, a deluju zajedno. Tu je bilo više kultova i sve se svodi na učenje literatura poput Alistera Kroulija. Ne bih da ih reklamiram, ali je ta literatura danas dostupna na dva klika – istakao je Stričević.
Niko se vama neće predstaviti kao sektaš. Oni misle da je njihovo verovanje istinito i predstaviće se kao prijatelji, kao što su i meni, i da su tu da me saslušaju. To je bilo mesto gde je svako mogao da kaže svoj problem i bodrili su jedni druge, bilo je kao grupno lečenje – naveo je Stričević i nastavio:
Kada jedan dečak vidi tako nešto, kada su nekome bitna vaša osećanja, onda sam se i otvarao. Ta diskusija nije bila toliko direktna do trenutka kada su pitali: „Da li veruješ u Boga?“ Ja sam tada automatski odgovorio da verujem. Oni su me potom upitali: „Ako je Bog dobar i ako postoji, zašto nije spasao tvoju sestru?“ To je bilo pitanje koje je u mojoj dečjoj logici bilo veoma bolno, jer ona nikome nije ništa nažao uradila.
To je trenutak prekretnice kada sam upao u tu dublju komunikaciju kada su počele priče o duhovnosti, nalaženju sebe i voljenju sebe kao individue. Uzdizanje sebe na spiritualnom nivou kroz rituale.
Sve što se radi u hrišćanstvu, radi se i u satanizmu samo potpuno obrnuto. Kao što u hrišćanstvu postoji krštenje u satanizmu postoji inicijacija koja zahteva svoje žrtve. Jer žrtvovanje nije vezano za sektaško delovanje, vezano je za samo hrišćanstvo. Samo u hrišćanstvu čovek žrtvuje nešto materijalno ili svoje nagone i potrebe, dok su u satanizmu žrtve crne. Traži se žrtvovanje životinja, ljudi i samog sebe na kraju – istakao je Stričević.
Ja sam na inicijaciji imao zadatak da ubijem svog bliskog rođaka sa određenim brojem uboda nožem. U tom trenutku se i dalje nije pominjao satanizam, već duhovno uzdisanje i dobijanje neke energije zauzvrat. Drugim rečima, ako ubijem nekoga, dobiću moć da prevaziđem svoje probleme i da pomognem i nekom drugom – rekao je Stričević i dodao:
Od mene se tada tražilo nešto što je bilo previše za mene. Ipak sam imao 12 godina i taj pomen noža i uboda me je prosto prestravio i tada sam želeo da prekinem komunikaciju. Međutim tada je krenuo moj progon i zastrašivanje. Zvali su me telefonom i ostavljali poruke na sekretarici. Ja još nisam govorio tada svojim roditeljima, pa sam trčao da se javim na telefon, da to ne bi uradio neko drugi. Čak sam dobijao fotografije sebe iz škole i u tom trenutku sam bio siguran da žele da me ubiju. Mada sada kada razmišljam to je bilo obično zastrašivanje gde su hteli da ja sam sebi oduzmem život, kaže Stričević, bivši član satanističke sekte Crna ruža.