Jedna od brojnih bitaka koje su Srbi vodili na Kosovu polju u kojoj su do nogu pobeđeni Turci izvojevali su ne Srbi hrišćani, nego bosanski muslimani, a nije ih predvodio srpski hrišćanski, nego muslimanski vojskovođa, Husein kapetan Gradaščević. On se sa svojom muslimanskom vojskom borio protiv sultana za samostalnu Bosnu „sa srpskim jezikom i muslimanskim zakonima“. U toj borbi bosanski muslimani dospeli su do Kosova polja, gde su se, kako kaže narodna pesma, setili svojih hrišćanskih predaka i Kosovskog boja iz 1389. godine gde su im stari izgubili ,,prađedovsku slavu,,.
Husein kapetan Gradaščević rođen je 1802. godine u Gradačcu u severnoj Bosni u uglednoj porodici koja je imala velike posede sa oko 1500 kmetova, i njegovo vlastelinstvo protezalo se od Gradačca do Brčkog.
Njegova odeća blistala je od zlata. Bio je predstavnik starog muslimanskog bosanskog roda koga su uznemiravale najavljivane reforme u Turskom carstvu. A te reforme podrazumevale su ukidanje janičara i uvođenje redovne vojske sa uniformama. Oni su se protivili svim tim promenama.
Bili su i protiv turskih ustupaka susednim hrišćanskim državama, ali i protiv davanja širokih autonomija Srbiji, Crnoj Gori i posle toga i Grčkoj.Bosanski prvaci smatrali su sebe pravim čuvarima muslimanske vere i Turskog carstva, a sultana Mahmuda II koji je uvodio reforme izdajnikom i „đaurom“. U jednom momentu počeli su i za sebe da traže autonomiju sličnu onoj u Srbiji, gde bi na vezirskoj stolici u Sarajevu sedeo vezir domaćeg, bosanskog porekla.
Početkom 1829. godine Bosna se uzbunila, istovremeno se sličan pokret javio i među Arbanasima. Na skupu istočnobosanskih prvaka, koji je održan krajem januara i početkom februara 1831. godine, Gradaščević se nametnuo kao vođa muslimana. Za svoja prava bosanski muslimani odlučili su da se izbore mačem, a za to su im u to vreme bile naklonjene nesređene prilike u samoj Turskoj carevini.
Ovaj naum bosanskih prvaka nisu podržali hercegovački prvaci Ali-aga Rizvanbegović i Smail-aga Čengić. Da bi ostvarili svoj plan, bosanski velikaši predvođeni Husein-kapetanom Gradaščevićem krenuli su u centralnu Bosnu gde su pred Travnikom 26. marta 1832. godine pobedili bosanskog vezira Ali Namik-pašu, a vezir je jedva uspeo da se izvuče iz Travnika i preko Hercegovine pobegne u Vidin.
Posle toga u aprilu 1831. godine usledio je u Sarajevu skup muslimanskih velikaša koji su zaratili sa sultanom, gde je Husein-kapetan Gradaščević izabran za bosanskog vezira, i dobio naziv „Zmaj od Bosne“. On je tada počeo svoju političku aktivnost, pokušao je da traži savezništvo i podršku od kneza Miloša, gde mu je u jednom pismu saopštio da se on bori za samostalnu Bosnu, „koja bi na taj način po jeziku bila srpska, a po veri muslimanska“.
Uspostavio je dobre odnose i sa gospodarem Crne Gore, vladikom crnogorskim Petrom II Petrovićem Njegošem, isticao je svoje Srpstvo. Potpisivao se ćiriličnim slovima: „Huseinь kapetanь Gradaščevićь vitez i predvoditelь cele bosanske voiske“. Pored potpisa ostavljao je otisak pečata, izrađenog od zlata. Srpstvo je najviše isticano u pesmi koju su ratnici Husein- kapetana pevali krećući se, tragom vojvode Vlatka Vukovića, na Kosovo polje gde su očekivali bitku sa vojskom velikog vezira Rašid-paše:
Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na Polju Kosovu
Il’ izgubit’ vjeru i junaštvo,
Ili ćemo ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti
I u Bosnu vratiti se slavno.
Krvavi boj između vojske Husein-kapetana, koja je brojala oko 25.000 vojnika, i Rašid-paše odigrao se 16. jula 1831. godine kod Lipljana na Kosovu polju gde je vojska Rašid-paše bila do nogu potučena. Posle toga i Porta je bila primorana da Husein-kapetana Gradaščevića prihvati kao bosanskog vezira. Posle ove pobede, nastala je nesloga među bosanskim prvacima, mnogima se činilo da oni mogu biti na mestu Husein-kapetana. Pri tome je Gradaščević učinio nekoliko neoprostivih strateških grešaka dozvoljavajući sultanovoj vojsci da se pribere i pripremi za odlučujuće bojeve.
Sultan je za novog zapovednika vojske odredio Kara Hamdi Mahmud-pašu, koji je u proleće 1832. godine preko Kosova krenuo prema Bosni. Gradašćević je vezira Hamdi Mahmud-pašu dočekao, ne na otvorenom polju, nego u jednom klancu rečice Banjske. Zametnuo se krvav boj, a Banjska je bila crvena od krvi. U toj bici Bosanci su bili razbijeni. Sultanova vojska lomila je zatim prepreke koje su im postavljali Gradaščevićevi komandanti Alaj-beg Todorović i Krupa Mehmed-kapetan. Hadži Mujaga Prijepoljac pokušao je da prepreči put Kara Mahmud Hamdi-paši na mostu na Limu. Most se crveneo od krvi, a Limom su plovili leševi, ali je i ovde turska vojska nadjačala. Ginulo se i u jednom boju kod Goražda. Odlučujuća bitka odigrala se 4. juna 1832. godine na Palama gde je Gradaščevićeva vojska bila potpuno razbijena. Sultanovim vojnicima pripomogli su i Hercegovci Ali-age Stočevića i Smail-age Čengića.
Husen-kapetanu Gradaščeviću posle ovoga poraza nije bilo mesta u Bosni. On je prešao preko Save u Slavonski Brod, u Austriju, a zatim je preko Beograda otišao u Carigrad, gde mu je sultan ponudio vojničko unapređenje i službu u nizamu (redovnoj vojsci) protiv koga se on borio. Ponositi Bosanac je taj predlog odbio. Posle nekoliko meseci umro je u Carigradu 1834. godine.
Pratite Portal Dnevni Puls na Viberu!
Dnevni Puls/srpskaistorija.com