Masovna histerija je termin koji se koristi da opiše situaciju u kojoj se fizički ili psihološki simptomi pojavljuju masovno, brzo se šire po zajednicama, a povremeno i po čitavim gradovima i zemljama.
Tokom izbijanja, obolele osobe mogu da dožive nekontrolisani smeh, nesvesticu, napade, vrtoglavicu, slabost mišića ili bilo koji broj drugih simptoma za koje se čini da nemaju nikakav fizički uzrok. Slučajevi histerije su prijavljeni širom sveta vekovima i pružaju fascinantan uvid u složenu prirodu ljudske psihologije.
Termin „histerija“ potiče od grčke reči „histera“ što znači „materica“ i generalno se pripisuje starogrčkom lekaru Hipokratu.
Međutim, povezanost sa matericom seže sve do drevnog egipatskog papirusa Kahun (1900. p.n.e.), koji identifikuje uzrok histeričnih poremećaja kao spontano pomeranje materice na različite lokacije unutar ženskog tela.
U srednjem veku, histerija kao pojava je zamenjena verovanjem u veštičarenje, opsednutost demonima ili ludilo kao uzrok.
Dok pojave masovne histerije nastavljaju da zbunjuju medicinsku zajednicu, sada se generalno veruje da je povezana sa ekstremnim slučajevima emocionalnog ili mentalnog stresa.
Srednjovekovna plesna manija (13. – 17. vek)
Plesna manija, inače poznata kao plesna kuga, ples Svetog Jovana ili ples svetog Vida, zahvatila je kontinentalnu Evropu između 13. i 17. veka. Jedna od najpoznatijih velikih epidemija dogodila se u Ahenu, Nemačka, 24. juna 1374. Tokom ove pojave, oboleli pojedinci bi histerično plesali ulicama satima, danima, a očigledno čak i mesecima, sve dok se nisu srušili od iscrpljenosti ili umrli od srčanog ili moždanog udara.
Poznato je da se plesna kuga pojavila više puta u srednjovekovnoj Evropi, sa epidemijama u Italiji, Luksemburgu, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji i Švajcarskoj. U početku se smatralo da je manija plesa kletva koju je poslao svetac, za koji se obično misli da je Sveti Jovan Krstitelj ili Sveti Vid, pa otuda i alternativni nazivi za ovo stanje. Ljudi koji pate od ovog stanja bi stoga odlazili na mesta posvećena pomenutom svetitelju kako bi se pomolili za izbavljenje od nevolje, „lek“ koji je očigledno mnoge vratio u puno zdravlje.
Monahinje koje grizu (15. vek)
U 15. veku u Nemačkoj je došlo do još jednog izbijanja masovne histerije kada je monahinja u manastiru počela da ujeda druge sestre. Ubrzo se ovo ponašanje proširilo po samostanu, a kako su se vesti širile dalje, tako se i ovaj fenomen proširio, što je dovelo do izbijanja ujedanja po samostanima širom Nemačke, Holandije i Italije.
Kao što je opisao lekar iz 15. veka: „Monahinja u nemačkom ženskom manastiru počela je da ujeda sve oko sebe. Za kratko vreme sve monahinje ovog manastira počele su da se ujedaju međusobno. Vest o ovoj histeriji među monahinjama se ubrzo proširila i sada je prelazila od manastira do manastira u velikom delu Nemačke, pre svega u Saksoniji, a zatim je stigla i do manastira u Holandiji i konačno, monahinje su imale maniju ujedanja čak do Rima.
Crkva je verovala da su monahinje postale opsednute i pokušavale su da izvrše egzorcizam, ali to nije uspelo da zaustavi ovo ponašanje. Konačno, pribegli su pretnji bičevanjem ili potapanjem u vodu za svaku časnu sestru koja je uhvaćena da ujeda drugu. Posle nekoliko primera kažnjavanja monahinja, takvo ponašanje je brzo splasnulo.
Suđenja vešticama u Salemu (1692–1693)
Jedan od najozloglašenijih slučajeva gde je zabeležena masovna histerija je onaj koji se dogodio u Salemu, Masačusets, 1692. Desetine mladih devojaka su pokazivale napade nekontrolisanog vrištanja i grčenja, što je na kraju izazvalo poplavu optužbi za veštičarenje. Rezultat je bio niz saslušanja i krivičnog gonjenja ljudi optuženih za veštičarenje, poznatih kao suđenja vešticama u Salemu, što je rezultiralo smrću 25 građana Salema i obližnjih gradova.
Suđenja vešticama u Salemu, koja su postala veoma uticajan događaj u američkoj istoriji, korišćena su u političkoj retorici i popularnoj literaturi da bi se istakle opasnosti od izolacionizma, verskog ekstremizma, lažnih optužbi i slomova u odgovarajućem postupku.
Francuske mjaukavice (19. vek)
Institucionalne sredine kao što su škole, zatvori i tesno povezane zajednice često su bile okruženje za izbijanje masovne histerije, a evropski hrišćanski samostani nisu bili ništa drugačiji. U knjizi J. F. C. Hekera „Epidemije srednjeg veka“ iz 1844. godine dat je izveštaj o monahinji u samostanu u Francuskoj koja je počela da mjauče kao mačka. Ubrzo nakon toga, druge monahinje su počele da pokazuju isto ponašanje, sve dok ceo manastir nije bio zahvaćen mjaukanjem. To je uticalo i na okolno hrišćansko naselje i na kraju je pozvana vojska da bi pokušala da obuzda situaciju. Časne sestre su bile bičevane od strane vojske i tukli su ih dok nisu obećale da će prestati da stvaraju zvukove. Tokom ove ere, verovanje u zaposednutost je bilo uobičajno, a u Francuskoj se na mačke često gledalo kao na odanost đavolu.
Epidemija smeha u Tanganjiki (1962)
Epidemija smeha u Tanganjiki počela je 30. januara 1962. godine u internatu za devojčice u Kašaši u Tanzaniji. Smeh je počeo među tri devojčice, ali se brzo proširio čitavom školom, uporno satima, danima, a zatim nedeljama, što je dovelo do njenog zatvaranja 18. marta 1962. Ali nije se tu završilo. Nakon zatvaranja škole, masovna histerija se proširila na druge škole, a na kraju i na druga obližnja sela. Hiljade dece je pogođeno epidemijom, a 14 škola je bil prinuđeno da se zatvori. Histerija je na kraju utihnula nekih osamnaest meseci nakon što je počela.
Savremeno objašnjenje
Slučajevi koji uključuju propagiranje masovne histerije mogli bi izgledati u suprotnosti sa sve obrazovanijom širom publikom, koja se više ne oslanja na lutajuće materice, demonsku zaposednutost i vradžbine kao objašnjenje. Ali epizode masovne histerije se i dalje dešavaju; jedan nedavni dogodio se 2012. godine kada je 1.900 dece u 15 škola u Šri Lanki lečeno od niza simptoma uključujući osip na koži, vrtoglavicu i kašalj, koji nisu imali očigledan fizički uzrok.
Dok je slučajeve histerije lako ismejati kao smešno i bizarno ponašanje, istraživanja su pokazala da postoji niz složenih faktora koji mogu doprineti nastanku i širenju kolektivne histerije, uključujući socijalne anksioznosti, kulturne pritiske, glasine, strahove, vanredne uzbuđenje, religiozna uverenja, potkrepljivanje postupaka od strane autoriteta i ekstremni stres.
Društveni, politički i verski konteksti su se menjali tokom vekova, ali je ljudska psihologija uglavnom ostala ista, i iz tog razloga ćemo verovatno videti mnogo više prilika za masovnu histeriju u budućnosti.
Pratite Portal Dnevni Puls na Fejsbuku i Viberu!