Da li je rat u Ukrajini pokazao svu besmisao postojanja vojnih koalicija u mirnodopskim uslovima?
Izgleda da nije, jer upravo takav je Severnoatlantski odbrambeni savez – NATO. Podsetimo, ova vojna grupacija, u suštini, i nije osnovana da bi zapadni svet branila od eventualnog napada sa strane tadašnjeg Sovjetskog Saveza ili bilo koga drugog, već da bi međusobno zaraćene Evropljane, pre svih Nemce i Britance, držao strogo pod kontrolom.
To je danas sve očiglednije pošto su se upravo dve pomenute zemlje ponovo našle suprotstavljene u borbi za primat na Starom kontinentu.
„Ostrvljani” koji su se od 1. februara 2020. distancirali od komšija sa druge strane La Manša i okrenuli Americi, sve glasnije najavljuju povratak u staro evropsko društvo. Ali ovaj put drugačije – kao gazde. Počela je da se širi i priča o nekoliko manjih proksi ratova koji bi Londonu dali priliku da vojno interveniše i učvrsti se sa istočne strane kanala. Sada se zna da je i ukrajinski sukob bio u toj funkciji, ali odluka SAD da se povuku iz pomenute priče poremetila je mnoge planove.
Sa druge strane Nemci, koji su rušenjem „Severnog toka” od te iste Amerike dobili pravu pljusku, počeli su da dolaze sebi i shvataju da su nove globalne podele već izvesne, kao i da ne smeju sebi da dozvole pasivnu poziciju.
Istorija nas uči da u Berlinu na poraze, ma koliko teški bili, gledaju kao samo na jednu od etapa na putu ka konačnom cilju – kontroli celog kontinenta, od Atlantika do Urala. Isto kao i Britanci. Ostalim Evropljanima ne preostaje ništa drugo do da na sve gledaju sa zebnjom i nadom da se dva prošlovekovna velika sukoba neće ponoviti.
A pomenute sile – Velika Britanija i Nemačka – objektivno, svaka za sebe nemaju moć da zavladaju celim evropskim prostorom. Za to im je potreban NATO, organizacija sastavljena od 32 potpuno različite zemlje, od kojih pojedine, posebno male, ni na koji način ne mogu da pomognu velikim, iako su prema članu 5 o uzajamnom dejstvu na to obavezne. Navedimo samo primer Crne Gore koja je nedavno bila u obavezi da u zajedničke jedinice alijanse pošalje čak tri vojnika.
Sve pomenuto ukazuje i da je rat u Ukrajini od strane Londona i Berlina, u stvari, zamišljen kao „trošenje kapaciteta NATO-a” za sopstvene potrebe.
Američki predsednik Donald Tramp je to izgleda dobro osetio i odlučio je da se posveti poslovima isplativijim za njegovu zemlju, a da vekovne frustracije na Starom kontinentu prepusti samim Evropljanima. A to znači i distanciranje od rata sa Rusijom.
Ovo je u velikoj meri vezalo ruke Britancima i Nemcima pošto je postalo jasno da već pomenuti član 5 nije više funkcionalan u punom kapacitetu. Da li će London i Berlin sklopiti neki tajni pakt protiv Moskve, ostaje tek da se vidi. Kako god bilo, ratna tehnologija i vojna moć su na strani Rusije.
Upravo stoga se i postavlja pitanje opstanka Zapadne vojne alijanse. Troškovi su ogromni, uskoro bi trebalo da dostignu pet odsto BDP-a svih zemalja članica. To će biti udarac i na najbogatije, a o onim siromašnijim poput bivših članica Varšavskog pakta, Grčke, baltičkih i balkanskih zemalja da i ne govorimo. Američka pomoć preusmerena je, silom prilika, na drugu stranu.
Sve to dalo je priliku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da zatraži prestanak širenja NATO na istok.
Ovaj put odlučnost je potkrepljena mogućnošću izbijanja „konačnog” rata što niko sebi ne može da priušti. Tako gledano i „vojno jedinstvo” Evropljana gubi na aktuelnosti i više se pretvara u brigu o pojedinačnim sudbinama.
Izgleda da će se rat u Ukrajini, koji traje već tri i po godine, pokazati kao ključan za opstanak zapadnog vojnog saveza. Sve priče o mogućem širenju Rusije na bivše sovjetske prostore blede pred činjenicom da je zapadni deo kontinenta egzistencijalno vezan za istočni. Kako god bile postavljene nove granice. Život u dva sveta koji smo pregurali posle Drugog svetskog rata više, jednostavno, nije funkcionalan.
Ukratko, vojno preuzimanje Evrope od strane Velike Britanije ili Nemačke ne čini se izglednim. Ako je u nekom istorijskom trenutku za to i postojala mogućnost, danas, i sa današnjom tehnologijom, ona je isključena. Preostaju nam mali, lokalni ratovi koji će, manje ili više, privući pažnju velikih sila, ali ne i više od toga. To ne znači i da naša planeta ne mora da brine za opstanak. Međusobne razmirice ostaće da žive, pre svega uz pomoć terorizma, interneta i medijskih pritisaka. A za to je važnije imati čvrste živce nego nuklearni arsenal. NATO i slične tvorevine su spremne za penziju.
Piše: Slobodan Samardžija
Pratite Portal Dnevni Puls na Viberu!
Dnevni Puls/Politika