Izgleda da su Sjedinjene Države ušle u novi Hladni rat i sa Kinom i sa Rusijom.
A prikaz konfrontacije američkih lidera kao one između demokratije i autoritarizma pao je na testu kredibilnosti, posebno u vreme kad se isti lideri aktivno udvaraju zlostavljačima ljudskih prava poput Saudijske Arabije.
Takvo licemerje sugeriše da je u pitanju, bar delimično, globalna hegemonija a ne vrednosti, piše profesor Džozef Štiglic, nobelovac i član Nezavisne komisije za reformu međunarodnog korporativnog poreza.
On je u članku objavljenom u petak na portalu “Projekt Sindikat” s naslovom “Kako bi SAD mogle da izgube novi Hladni rat”, ukazao da “front” sa Kinom otvorio dobrano pre nego što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu.
“Dve decenije nakon pada gvozdene zavese SAD su očigledno bile broj jedan. Ali onda su usledili katatrofalno pogrešno vođeni ratovi na Bliskom istoku, finansijski krah 2008, rastuća nejednakost, epidemija opioida i druge krize koje su naizgled bacile sumnju na superiornost američkog ekonomskog modela. Štaviše, između izbora Donalda Trampa, pokušaja državnog udara u američkom Kapitolu, bezbroj masovnih pucnjava, Republikanske partije rešene da potisne glasače i uspona kultova zavere poput QAnona, ima više nego dovoljno dokaza koji ukazuju da su neki aspekti američkog političkog i društvenog života postali duboko patološki”, navodi Štiglic.
“Naravno”, nastavlja on, “Amerika ne želi da bude svrgnuta s trona. Ali prosto je neizbežno da će Kina ekonomski nadmašiti SAD, bez obzira na to koji zvanični pokazatelj koristi. Ne samo što je njena populacija četiri puta veća od američke – njena ekonomija takođe je rasla tri puta brže dugi niz godina (zaista, već je nadmašila SAD u smislu pariteta kupovne moći još 2015)”.
Ukazujući da iako Kina “nije uradila ništa da se proglasi za stratešku pretnju Americi”, Štiglic navodi da je to svejedno jasno.
“U Vašingtonu postoji dvostranački konsenzus da bi Kina mogla da predstavlja stratešku pretnju i da je najmanje što bi SAD trebalo da urade da bi umanjile taj rizik da zaustave pomaganje kineskog ekonomskog rasta. Prema tom stavu, preventivna akcija je opravdana, čak i ako to znači kršenje pravila Svetske trgovinske organizacije koje su same SAD mnogo pisale i promovisale”, istakao je nobelovac.
“Novi Hladni rat je započeo pre nego što je Rusija ušla u rat u Ukrajini. Viši američki zvaničnici su otad upozoravali da rat ne sme da skrene pažnju sa stvarne dugoročne pretnje – Kine. S obzirom na to da je ruska ekonomija otprilike iste veličine kao španska, njeno partnerstvo ‘bez ograničenja’ sa Kinom teško da je ekonomski važno (iako bi se njena spremnost da se uključi u ometajuće aktivnosti širom sveta mogla pokazati korisnom za njenog većeg južnog suseda)”.
Ali, Štiglic je ukazao da je zemlji u “ratu” potrebna strategija i da Amerika ne može sama da pobedi u novom takmičenju za veliku silu, već su joj za to potrebni prijatelji.
“Njeni prirodni saveznici su Evropa i druge razvijene demokratije širom sveta. Ali, Tramp je uradio sve što je mogao da otuđi te zemlje, a republikanci – koji su mu i dalje u potpunosti obavezani – dali su obilje razloga za pitanje da li su SAD pouzdani partner”, naveo je on, ukazujući da SAD takođe moraju da “osvoje src i umove milijardi ljudi” u zemljama i tržištima u razvoju kako bi “obezbedile pristup ključnim resursima”.
Štiglic je ocenio da će “u potrazi za naklonošću sveta”, Amerika morati da nadoknadi mnogo toga izgubljenog. U tome, kako je naveo, njena “duga istorija eksploatacije drugih zemalja nije od pomoći, kao ni njen duboko usađeni rasizam”.
“Nedavno su američki kreatori politike doprineli globalnom ‘vakcinaškom aparthejdu’ u kojem su bogate zemlje dobile sva cepiva koja su im potrebna dok su ljudi u siromašnijim zemljama bili prepušteni svojoj sudbini. U međuvremenu, protivnici Amerike u novom Hladnom ratu su svoje vakcine učinili dostupnima za druge po ceni troškova ili nižoj, dok su takođe pomagali zemljama da razviju sopstvene pogone za proizvodnju vakcina”, ukazao je profesor.
Štiglic je naveo da je američki “jaz u kredibilnosti” još veći kad je reč o klimatskim promenama koje nesrazmerno pogađaju one na globalnom jugu.
“Dok su glavna tržišta u razvoju danas postala vodeći izvori emisija štetnih gasova, američke kumulativne emisije su još uvek daleko najveće. Razvijene zemlje nastavljaju da nadodaju na njih i, što je još gore, nisu ispunile ni svoja tanka obećanja da će pomoći siromašnim zemljama da se izbore sa posledicama klimatske krize koju je uzrokovao bogati svet. Umesto toga, američke banke doprinose nadolazećoj dužničkoj krizi u mnogim zemljama, često otkrivajući izopačenu ravnodušnost prema rezultirajućoj patnji”, rekao je.
Štiglic je istakao da su Evropa i Amerika “odlične u držanju lekcija drugima o tome šta je moralno ispravno i ekonomski razumno”, ali da je poruka koja se obično probije iz toga – “radi ono šta ja kažem a ne šta ja radim”.
“Naročito nakon Trampovih godina Amerika više ne polaže nikakvo pravo na moralnu visinu, niti ima kredibilnost da deli savete. Neoliberalizam i ‘prelivajuća ekonomija’ (trickle-down economy) nikad nisu bili naširoko prihvaćeni na globalnom jugu a sada svuda izlaze iz mode”, kazao je Štiglic, ukazujući da je, za razliku od toga, Kina briljirala ne u držanju lekcija već obezbeđivanjem čvrste infrastrukture siromašnim zemljama.
“Da, ove zemlje (siromašne) se često ostavljaju duboko u dugovima”, priznao je on, “ali imajući u vidu ponašanje zapadnih banki kao kreditora u svetu u razvoju, SAD i drugi teško da su u poziciji da upiru prstom”.
Nobelovac je ukazao da bi tako mogao da nabraja “do sutra”, ali da je suština jasna:
Ako će SAD da krenu u novi Hladni rat, bolje da razumeju šta će biti potrebno za pobedu. Hladni ratovi se na kraju dobijaju mekom snagom privlačnosti i ubeđivanja. Da bismo stigli na vrh, moramo ubediti ostatak sveta ne samo da kupuje naše proizvode već i društveni, politički i ekonomski sistem koji prodajemo.
“SAD možda znaju kako da naprave najbolje bombardere i raketne sisteme u svetu, ali oni nam ovde neće pomoći. Umesto toga, moramo ponuditi konkretnu pomoć zemljama i tržištima u razvoju, počevši sa odricanjem sve intelektualne svojine vezane za kovid kako bi one mogle da proizvode vakcine i tretmane za sebe”.
Ono što je podjednako važno je da Zapad još jednom mora da učini da naš ekonomski, društveni i politički sistem postane predmet zavisti čitavog sveta. U SAD to počinje smanjenjem oružanog nasilja, poboljšanjem ekoloških propisa, borbom protiv nejednakosti i rasizma i zaštitom ženskih reproduktivnih prava. Dok ne pokažemo da smo dostojni da vodimo, ne možemo očekivati da će drugi marširati kako mi udaramo u bubanj – zaključio je Štiglic.
Pratite nas na društvenim mrežama Fejsbuk i Telegram