U najpoznatijem Šekspirovom monologu, dok se Hamlet pita da li je bolje „biti ili ne biti..“, on zamišlja potencijalne posledice smrti. On zamišlja smrt kao dug san..
To je pitanje koje muči čovečanstvo hiljadama godina, možda i duže. U našim mitovima i pričama, našim brojnim religijama i pogrebnim ritualima tokom ljudske istorije, skoro uvek postoji neko zamišljeno stanje nastavka postojanja nakon što naša fizička tela ponovo izblede u prašini.
Te četiri Hamletove reči savršeno oslikavaju čuđenje i radoznalost koju gajimo prema smrti i onome što se, ako išta, dešava posle. Zbog toga su bili savršen naslov za roman Ričarda Matesona o zagrobnom životu, a kasnije i za istoimeni film.
Priče o zagrobnom životu su verovatno izgrađene na temelju prijavljenih iskustava, koje su iz prve ruke dali pojedinci koji su flertovali sa smrću. Takozvana iskustva bliske smrti nisu nova pojava, ali naše razumevanje njih je prilično oskudno.
Kako stičemo znanje o iskustvu smrti, možda će biti neophodno da preispitamo ono što smo naučili u vezi sa načinom na koji tretiramo pacijente u trenucima koji su prethodili i nakon njihove smrti. Imajući to na umu, međunarodni tim lekara i naučnika je nedavno objavio izjavu i smernice, objavljene u Annals of the Nev York Academy of Sciences.
Istorijski gledano, poslednjih decenija bilo je većeg broja iskustava bliske smrti nego u bilo kom drugom trenutku ljudske istorije, kako u pogledu broja tako i procenta stanovništva.
To je velikim delom zbog pojave prve pomoći i drugih medicinskih intervencija koje su poboljšale našu sposobnost da vratimo ljude u život nakon događaja koji bi ih ranije ubili.
Prema izjavi i radu, koje je izgrađeno na pregledu akumuliranih naučnih dokaza do danas, opozvana iskustva smrti imaju niz zajedničkih kriterijuma za koje se čini da su uglavnom univerzalni. Ti događaji su često slični bez obzira na geografsku lokaciju pojedinca, kulturno iskustvo ili drugu demografsku pripadnost.
Među uobičajenim osnovni elementima su osećaj odvojenosti od tela i prepoznavanje smrti, osećaj kretanja ka odredištu, osvrt na život, koji se obično naziva da im život bljesne pred očima, osećaj mira ili osećaj biti kući, nakon čega sledi povratak u život. To poslednje iskustvo je nužno prisutno kod onih pojedinaca koji se vraćaju u život i izveštavaju o svom iskustvu, ali možda nije uslov da bi se druga iskustva dogodila.
Štaviše, slična iskustva su prenela, čak i deca od tri godine ili mlađa. Naučnici pridaju posebnu težinu ovim prenesenim iskustvima zbog malog uzrasta dece. Malo je verovatno, mada ne i nemoguće, da bi deca razumela smrt obojena kulturološkim očekivanjima i stoga bi njihovi izveštaji mogli biti iskreniji.
Naravno, nejasno je koje veće značenje, ako uopšte, imaju ova iskustva. Treba napomenuti da nam prisustvo iskustva tokom procesa smrti definitivno ne može reći ništa o tome šta se dešava nakon što se proces umiranja završi.
Studija takođe ilustruje da se gama aktivnost i električni skokovi u mozgu javljaju u korelaciji sa procesom smrti i mogu biti odgovorni za povećan osećaj svesti i iskustva koja se izveštavaju.
Dok se na smrt nekada mislilo kao na diskretno okretanje prekidača, sada znamo da to nije slučaj. Umesto toga, smrt se dešava tokom minuta, do nekoliko sati ili čak dana. Prema izjavi, moždane ćelije su otpornije u suočavanju sa smanjenim protokom krvi i kiseonikom nego što smo ranije verovali i mogu nastaviti da pucaju značajno vreme nakon smrti.
Ove smernice bi trebalo da pomognu u usmeravanju načina na koji postupamo sa pacijentima koji su umrli, čak i ako ne mogu da kažu da nam se bilo šta dešava nakon što umremo.
Pratite Portal Dnevni Puls na Fejsbuku i Viberu!