Živep srpski Dubrovnik – Ovako se nekada u njega dolazilo i odlazilo, uzvikivalo i slavilo…
Dan uoči Vidovdana, 1893. godine, u Dubrovnik, na otkrivanje spomenika Iva (Dživa) Gundulića, noseći venac kralja Aleksandra od svežeg cveća ubranog u svim zemljama u kojima Srbi žive, obavijen srpskom trobojkom, stiže brodom iz Rijeke, hor Prvog beogradskog pevačkog društva, a sačeka ga masa sveta i srpska trobojka visoko na Gružu. Uplašeni, austrijski žbiri, zabranili su horu da nastupa u zvaničnom programu. Ali, ko pesmu može da zabrani?
Društvo se krene na put 10. juna u 4 i po časa posle podne preko Fijume, gde ga je očekivala najamljena lađa koja će ga odvesti u Dubrovnik. Evo šta o tome piše pisac lepe knjižice g. Cvetić o „Gundulićevoj proslavi“, koja je izašla odmah posle pohoda:
„Deseti je juni, dva i po sahata po podne. Na našoj glavnoj železničkoj stanici neobično je živo, mnogo je sveta i taj se nešto uskomešao, juri tamo-amo, svako lice sija od radosti, a iz očiju im sija želja da se što pre krenu. Nisu to obični putnici – svi su radosni, neobično veseli i čisto im čitaš iz očiju kako im srca burno kucaju a duša plamti, e svi bi preleteli da što pre vide svoju Aminu, svoj Dubrovnik, svoju braću, spomenik svoga srpskoga sina, svoga genija – pesnika Iva Gundulića!…
Sutradan posle podne besmo u Fijumi. Na stanici beše i sekretar i zastupnik našeg obolelog ge-neralnog riječkog konsula, koji predade u ime svoga starešine, našem predsedniku, divan lovorov venac, za naše pevačko društvo. Sa stanice odosmo prvo na našu lađu „Hungariju“, jedan od najlepših i najbržih brodova mađarsko-hrvatskog lojda.
Srpska trobojka na Gružu
Brod te nosi živo, prvi od sviju stiže pred luku, Gruž – na najvišem visu njegovom ugledasmo srpsku zastavu! – Sva srca zaigraše od radosti, a grla zagrmeše burnim usklicima. Brod te unosi kao na krilima u tu divnu luku, pristaje obali, muzika te pozdravlja srpskom svirkom. U rukama junačkoga i gorostasnoga Bokelja vije se srpska zastava, pozdravlja tebe i drugove, kao majka milu decu svoju!
Čini ti se da te njeno lepršanje zavija u nedra svoja. – Pozdravni srpski uzvici, iz srpskih grla, iz srpskih junačkih grudi, nebo prolamaju; odzivaju se tvoji drugovi i drugarice, pevači, srpskom divnom pesmom: „Bože bratimstva“ i „Hej trubaču“.
Dubrovački odbor, u kome bije čisto srpsko srce, ulazi na brod, pozdravlja te, ljubi te; srpske mu reči iz duše potiču; a gomile sveta na obali pozdravljaju te srpskom reči, iz srpske duše! Združen i zagrljen s odbornicima, okružen narodom ulaziš sa srpskom zastavom u grad; nedelja je, sve zatičeš u svečanom ruvu.
Prvo susretaš dičnu i junačku braću iz kršne Hercegovine, opet srpska reč, srpski bratski pozdrav; gosti iz okoline i građani pozdravljaju te srpski; svud se većinom viju srpske zastave. Ta sve je srpsko, srpsko!… Oči ti se šire, grudi ti se nadimaju, srce ti bije silno, duša ti plamti u neopisanoj radosti!
Venac njegovog veličanstva
Sutradan, u ponedeljak, još rano u zoru probudiše nas topovi s tvrđavice. Posle doručka na brodu krenusmo u grad. Sve ulice behu prepune sveta, a naročito oko saborne katoličke crkve. Kako nama ne beše dopušteno svečano učestvovanje, korporativno, a ne htedosmo se pridružiti ni jednoj grupi Srba iz zemalja koje su pod Austrijom, to se postavismo pred donjim gradskim vratima i dolanom (carinarom). Ali, ipak, najveću pažnju privlačio je na se, kao neki čudotvorni magnet, jedan venac koji beše najveći i najlepši, a nošen je zbog svoje veličine i na motci, obvijenoj srpskim bojama. Pored venca išao je s jedne strane g. Đ. Stanojević, a s druge strane jedan odbornik dubrovački. To beše venac Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra. Pri ugledu venca jeknuše uzvici:
„Živeo srpski Kralj Aleksandar I.“
Ne zna se od kuda je burnije odjekivalo, da li s naše strane ili od braće iz ophoda. Izgledalo je kao da uzvicima nikad kraja biti neće.
Posle ophoda otidosmo natrag na lađu na ručak, odakle smo imali poći korporativno, poslepodne, da položimo naše vence na spomenik Gundulića, kad nam već nije bilo dopušteno učiniti to na zajedničkom ophodu.
Skup sviju Srba beše zakazan za pet sahata u Gružu. Tačno u određeno vreme iskupismo se svi do jednoga. Divno beše pogledati iskupljenu braću i sestre, naročito one u krasnom narodnom odelu, prosto da ti oko zasuzi od velike radosti. Tu ti behu Srbi mal’ ne iz svih srpskih zemalja. Zastupljeni behu: Dalmacija, Dubrovnik i Boka, Crna Gora, Hercegovina i Bosna, Vojvodina i Kraljevina Srbija. Beše i jedan Srbin iz Stare Srbije i jedan brat muhamedanac iz Hercegovine.
Dušan Silni drugi put u Dubrovniku
Postrojismo se i kretosmo. Svi ozbiljni, mirni i dostojanstveni. Napred iđahu jedan Crnogorac i jedan Bokelj sa srpskim trobojkama u rukama. Za njima naše drugarice u narodnom odelu, a za ovima ostale gospođice i gospođe, pa muškinje sve u svečanom odelu, i s odličjima, izmešani, s vremena na vreme vičući mirno i odmereno:
„Živeo srpski Dubrovnik! Slava srpskom pesniku, Ivu Gunduliću! Živelo Srpstvo!“
Niz beše veoma impozantan, skoro neviđen. Od Gruža do Dubrovnika ima po sahata, sav taj prostor behu naši prevršili; i dokle prvi ulažahu već u grad, dotle se poslednji još i ne kretoše iz Gruža. Po mišljenju istinitih i nepristrasnih ljudi, samo pohod u Dubrovnik silnoga cara Dušana ako je mogao biti veličanstveniji!
Okružismo spomenik. U taj mah se zahori već u napred naročito spremljena divna pesma: „Himna Gundulićeva“, koju otpeva naše Pevačko društvo, skladno i divno uz opšte najburnije odobravanje; i baš kad htede Cvetić, izaslanik i predstavnik Kralj. Srp. Nar. Pozorišta, koji se već bio popeo na pjedestal, zaustiti da pročita „Gundulićev zavet“, grunuše odbornici iz priređivačkog odbora, i usplahireni rekoše:
„Molim vas, ne smije se, ne smije! nije u programu.“
A u usti mah stvori se tu i šef policije, te sav dršćući reče:
„Zabranjujem. Ne smije se ništa čitati, ništa govoriti, nije u programu!“
Na grobu Meda Pucića
Sutradan, u utornik, beše Vidov-dan. Iskupismo se u lepoj i prostranoj crkvi našoj. Činodejstvovao je g. vladika kotorski s nekoliko sveštenika, a naše Beogradsko pevačko društvo pevalo je vanredno lepo. Tako odadosmo i dostojnu poštu našim poginulim divovima na Kosovu. Crkva i sve ulice oko crkve behu prepunjene svetom, koji s vanrednom pažnjom i pobožnošću slušaše crkveno pevanje. Posle službe iskupismo se u srpsku „štionicu“, u staru palatu pesnika Iva Gundulića.
Poče pevanje našega Društva, na opštu molbu. Sve živo razdraga se i zapljeska, kako u prepunim prostorijama, štionice, tako i u prepunim okolnim ulicama. Činilo se kao da su se svi gosti dubrovački iskupili u štionici i oko nje.
Posle podne donese brod „Dubrovačkog društva“, „Bojana“, ogroman broj Srba iz gradske male luke, na okolo u Gruž. Izađoše na obalu, gde im se mi ostali Srbi pridružismo. Množina naša beše zauzela svu obalu velikog zaliva u Gružu.
Sa zastavama srpskim napred, isto onako kao i juče, veličanstven pohod uputi se na grob drugoga velikoga srpskog dubrovačkog pesnika, Meda Pucića. Krenusmo, kad iskrsnu Marojčić i pita Srbe: kuda će? Odgovara se: na grob Meda Pucića.
Marojčić zabranjuje, jer nije u programu. Odgovara mu se da se grobovi mogu pohađati i izvan programa i bez dopuštenja policijskog. Marojčić nanovo zabranjuje žandarmskim bajonetima. Posreduje baron Živković i oštro kazuje Marojčiću svoje razloge. Dopušta se uz pratnju žandarma. Mirno i dostojanstveno kretosmo uz brdo na Lapad.
Pošto je srpsko pevačko društvo „Jedinstvo“ otpevalo „Vječnaja pamjat“, dr. Vladimir Trojanović, iz Boke Kotorske, stavši spram groba, rekao je od prilike ovo:
„Ovaj žarki poljubac (govornik kleče i poljubi grob), poljubac je celog Srpstva, koje se evo iz svih krajeva naše velike srpske otaybine skupilo da se seti ovog svetog mesta gde u srpskoj zemlji, u seni čipresa, lavora i masline snivaš, besmrtni, večni sanak.
Besmrtni pesniče, tvoj slobodni duh, tvoje veliko srpsko srce hrabri nas, jer pesma tvoja sa visina svemogućim glasom silno nas zove, da učimo i da se uzdamo u bolju budućnost naroda srpskog, koji si ti, verni, besmrtni sin njegov uvek proslavljao.
I gle danas, evo Srpstva tvog na grobu tvome; evo nas da se još jednom, vraćajući se ispred Gundulićeva kipa, zakunemo tebi da ćemo slediti tvojim stopama, da ćemo čuvati tvoj i naš srpski grad kao i ovaj tvoj grob da ga dušman ne otme, dokle i jednog Srbina traje!“
Narod ganut na ove reči kliknu „Slava!“
Jedinstvo Srba pravoslavaca i Srba katolika
Zatim je uzeo reč g. dr Matijević, koju mu je poglavarstveni poverenik jedva dopustio pod naročitim uslovom da u opšte kratak bude. U glavnom g. dr Matijević izreče ovo:
„Kao što je pokojni Medo svojim plemenitim i patriotskim srcem ljubio sve Slavene, kao što je on pevao o slavenskoj slozi, a ipak kao Dubrovčanin znao je da ne sme drugo da bude no Srbin, tako i dubrovačka omladina pruža ruku svim Slavenima, ali ujedno ne zaboravlja nikad da je srpske narodnosti, i da tu svoju narodnost ima da očuva.
Hvala vam pak, braćo, da ste vi, većinom pravoslavni, pohitali ovamo da proslavite katolika Gundulića, i došli danas da izvršite ovaj akt pieteta prema drugome velikome katoliku. Hvala vam, braćo, jer ste tim najbolje dokazali kako je lažno i netemeljita zavada da nas vera deli (Glasovi: ne deli).
„Slava Medu!“
Na ove reči nasta neopisano oduševljenje; svi se govorniku primiču da ga u lice poljube, da mu zahvale, da se s njim rukuju, dok ga odjednom prihvatiše i odigoše u vis i tako ga triumfalno iznesoše iz groblja, a za njim ode sav ostali narod uz neprekidno klicanje: „Slava Medu Puciću!“ Živeo dr Vlaho Matijević!
Istim redom Srbi se vratiše pod zastavama u Gruž.
Gruške vatre i prangije
Brod „Bojana“, na kome je priređivački odbor spremio razne divne đakonije i najstarije dubrovačko vino, stoji spreman da primi Srbe. Veliki broj Srba ukrcava se u brod, brod polazi pod srpskom zastavom na Rijeku, gde utiče Trebešnica u more. Naše Društvo peva lepe srpske pesme. Rijeka odjekuje. Nazdravlja se i kliče:
„Živeli Srbi Dubrovčani! Živela srpska Rijeka! Slava Gunduliću! Živelo Srpstvo!“
A sa divnog starog letnjaka bivših predsednika republike dubrovačke – svojine braće Papi, od kojih je jedan kapetan na našem brodu „Bojana“ – grme prangije, te nas pozdravljaju. Mi odgovorimo uzvicima:
„Živeli Srbi, braća Papi.“
Prepune barke naroda, koji se već vraćaše sa svetkovine prolaze pored nas i pozdravljaju nas. Peva se, prangije grme, veseli se Srpstvo!
Mrak se počeo spuštati, osvetljavanje otpoče ali prangije jednako grmiše i iz letnjaka na obalama pozdravljahu nas neprestano. Plovljasmo već u luku grušku, a pozdravi i prangije još nas pozdravljahu.
Kad stupismo u luku – kakav veličanstven prizor! Svi brodovi divno osvetljeni. Stotinama barki i barčica njihovih sjajno osvetljenih, među kojima najlepše beše osvetljena barka opšte poznatog odličnog Srbina g. Nike Boškovića, koji je gostoljubivošću, svaki dan pozivao u svoju divnu vilu, jedinstvenu u Dubrovniku, mnoge odlične Srbe iz raznih krajeva i gospodski ih gostio; u toj barci kojoj se s decom svojom i sa svojom ujnom vozila gospođa A. Konstantinovićka.
Sve kuće i letnjaci divno osvetljeni. Pa tek galeđante, po mletački, kao kakav sjajan labud, plovi tiho i nečujno. Sav Gruž u plamenu. Zaista retko osvetljenje. To beše tako divno i čarobno da se ne da ni iskazati.
Domaćini naši dođoše da nam od srca zahvale na našoj pohodi Dubrovnika, uveravajući nas da su oni sve činili što se moglo i što se smelo i nije smelo, samo da njihova braća Srbi budu zadovoljni; da se ponose našim pohodom i tolikim neobičnim brojem Srba, kad se zna kolika nas daljina deli, i što ne požalismo truda da dođemo u svoj Dubrovnik, među svoju rođenu braću, koja se ponose svojim pretkom Dušanom i ostalima, o kojima je pevao njihov slavni predak Ivan Gundulić.
„Slava našim pretcima“ Slava pesniku srpskom „Ivu Gunduliću!“ prolamaše mesecom i osvetljenjem čarobno osvetljenu noć.
Zdravice Matiji Banu
Odbor već htede da pođe, ali sad uze reč akademik Nikolajević, i podiže čašu u zdravlje sedoga srpskog veterana pesnika i dramskog pisca, Dubrovčanina g. Matije Bana. Zahvali se g. Steva Todorović, kao zet, u ime svoga tasta, koji, zbog starosti i velike toplote u ovo doba, ne smede poći u Dubrovnik.
Tada predstavi g. akademik Dubrov-čanima ćerku g. Bana i njegovu unuku i unuka. Topovi već javljahu da su Bokelji spremni, odbor se užurba, još jedna kratka pesma oproštajna, usklici sa obe strane, grljenje, ljubljenje, oproštajni uzvici sa suznim očima i – rastadosmo se!
Na obali ceo odbor i nepregledan svet. Bruje pozdravi, muzika svira, mi otpozdravljamo istim oduševljenjem, uzvici ječe, a topovi grme. Udaljujemo se iz luke, a tihi oproštajni uzdasi otimaju nam se iz grudi, za našom Atinom, za našim Dubrovnikom! Kad besmo prema Lokrumu, ugledasmo još jednom Dubrovnik, začusmo još jednom klicanje i udaljismo se sasvim, ponev najlepše uspomene iz svoje Atine, iz Dubrovnika!
Među braćom na Cetinju
U zoru uđosmo pored Ostre u Novsku Luku, posmatrajući krasni zaliv i lepi položaj Novog. Prođosmo kroz terige pored Lepetana i uplovismo u najdivniju luku Mora Jadranskog, u – Luku Kotorsku.
Ne beše mesta u kolima za sve, a toga dana još je trebalo dati i koncerat na Cetinju. Sad tek nastade pravi belaj.Ali šta neće Srpkinja i Srbin postići samo kad svojski pregne. Prikupismo sve što u Kotoru beše kola, fijakere koji tek s Cetinja i od drugih strana pristizahu; tovarna kola, koja tako udesismo da 16 do 20 osoba mogahu u njih posedati, mazge, mazgove i konje, sve živo četvoronožno. Upotrebismo sve, samo da se postigne cilj. Kretosmo se sve u partijama. Divna slika za šaljive listove.
Neke naše lepe saputnice odvažiše se čak da jašu na mazgama, i ako nikad svoga veka nisu jahale, kad već ma kakvih kola nestade; i neke to sa pregorenjem života i izvršiše, a neke, tresnu ljuto o kamenje, batališe mazge Pođosmo skoro svi, osim jedno dvaestinu njih, koji ostadoše u Kotoru.
Dođosmo već i na crnogorsku granicu; ja im pokazah belege, moji se drugovi prekrstiše, a jedan moj prijatelj odahnuvši uzviknu:
„Hvala ti, Bože, kad sam već u našoj drugoj otadžbini i potpunoj srpskoj slobodi!“
Sigurno se setio Marojčića i policije u Dubrovniku. Još trenut i mi stadosmo pred mehanu.
Cetinje je učinilo na sve naše veoma lep i veoma prijatan upečatak. A tek naša rođena braća, araća Crnogorci! Kad prolazismo glavnom ulicom, pozdravljaše nas bratski i iskreno sve živo, a kad stadosmo pred Lokandu, zatekosmo sve odličnije Cetinjane, koji nas dočekaše bez huke i buke, ali iskreno, bratski! Najiskrenije, najsrdačnije! Ta kako može drukčije i dočekati brat brata?…
Posle pozdrava dobismo svi cedulje na kojima stajaše svakome zabeležen stan i gostionica ili privatna kuća, gde će koji stanovati i gde će se hraniti. Svi prisutni staviše nam se odmah na uslugu, bez razlike staleža i zanimanja, te nas bratski razvedoše po najboljim gostionicama. Za četvrt sahata bilo je već sve u redu. Zbog nedovoljnog broja kola bilo je naših koji su tek u mrak stigli, a neki pevači čak u polovini koncerta.
Kad se preobukosmo, iskupismo se svi opet pred Lokandom. Veći broj naših izmešan s braćom Vojvođanima ode u dvorsku baštu, gde bejaše Njegovo Visočanstvo Knjaz Nikola, sa svojom uzvišenom Porodicom. Njihova Visočanstva izvolela su goste najljubaznije primiti, a naročito Njezino Visočanstvo Kneginja Milena izvolela je sve žen-skinje naše osloviti i s njima se razgovarati.
U devet sahati beše zakazan koncerat. Tačno u to vreme poja-vi se Njegovo Visočanstvo Knjaz Nikola sa svom svojom uzvišenom Porodicom u desnoj loži.
Pored svega desperata našega horovođe što Društvo beše premoreno neprestanim putovanjem, trodnevnim slavljem u Dubrovniku i nespavanjem, kao i što behu ostali u Kotoru jedan od najboljih tenora i dva od najboljih soprana, koncerat je tekao, uzev u obzir sve prilike, veoma lepo i brzo. Srećom što bar najbolji basovi stigoše još za vremena.
Pesme behu najodabranije i najlepše. Koncerat je otpočeo pesmom Njegovog Visočanstva pesnika: „Onamo, onamo“.
Njegovo Visočanstvo naročito nije izvolelo dopustiti ponavljanje pesama, zbog preumorenosti Društva, kao što se docnije izvolelo izraziti. Odmah posle koncerta, još u dvornici, izvolelo je Njegovo Visočanstvo pozvati horovođu, g. Mokranjca, i izja-viti mu svoje osobito zadovoljstvo.
Tako isto izvolelo je Njegovo Visočanstvo, posle odlaska s koncerta, pozvati sebi u dvor akademika g. Sv. Nikolajevića, i probaviti s njime više od četvrt sahata. Ostali gosti raziđoše se svojim domaćinima, na veselje kod njih, ili po gostionicama, ili legoše da ugrabe što odmora.
Crnogorski knjaz sa ruskom sabljom i srpskim ordenjem
Sutra ujutru je Njegovo Visočanstvo izvolelo primiti odbor Pevačkog društva, kome na čelu beše njegov predsednik. Tom prilikom izvolelo je Njegovo Visočanstvo izjaviti svoje najviše zadovoljstvo i zahvalnost na celom pohodu, zapitavši g. predsednika da li su svi gosti zadovoljni hranom i stanovima, jer je on naredio da hrana bude dobra, a stanovi ugodni.
Predsednik je rekao da su svi veoma zadovoljni i jednim i drugim, i u ime svih gostiju izjavio najponizniju zahvalnost na visokoj pažnji i staranju.
Posle toga izvolelo je Njegovo Visočanstvo primiti sve goste u velikoj dvornici. Kad se besmo postavili u polukrug, ženskinje desno, a muškinje levo, ađutant javi da dolazi Njegovo Visočanstvo Knjaz. Kako uđe, zaori se gromko, „živeo.“ Impo-zantna pojava u divnom crnogorskom odelu s ruskom sabljom o bedrima. Sa lica i iz očiju Njegovog Visočanstva sijala je neka neobična radost, neko neodoljivo zadovoljstvo. Ja sam imao priliku da poviše puta vidim kneza Nikolu, ali ga ne videh nikad tako vesela, tako zadovoljna.
G. Vl. Jovanović beše određen da ga pozdravi, što i učini kratkom besedom, napomenuvši u njoj kako smo srećni što se nalazimo u našoj drugoj slobodnoj otaybini, i izjavi želju da se što pre obe, a s njima i celo Srpstvo ujedini. Na to Njegovo Visočanstvo i mi svi kliknusmo: „Da Bog da!“ Njegovo Visočanstvo izvolelo mu je odgovoriti posle još nekoliko reči, pa se onda okrete svima pun osobitog ushićenja i reče:
„Danas sam evo metnuo prvi put dar – pokazavši rukom na orden Belog orla a prvog stepena – kojim me je izvolelo obdariti – odlikovati Njegovo Veličanstvo naš Kralj.“
I tu se zahori:
„Živeo Kralj Aleksandar!
Zaliv i Boka odjekivahu
Oko jedanaest sahata poče povratak u Kotor. Naša braća Crnogorci oprostiše se s nama i ispratiše nas onako isto kao što nas i primiše, i pozdraviše.
Kad stigosmo u Kotor, čusmo prangije i usklike, pogledasmo na brod, a brod naš sav okićen zastavama, iznad kojih se lepršaše naša srpska trobojka. Na krovu od broda beše se zagušio sav lepi kotorski svet: sve beše tu, od najstarije starice do najmanje devojčice. Kad nas ugledaše na obali, zagrmeše tako silni usklici, potpomognuti odjecima luke, da ti se činjaše kao da nikad neće prestati. Kad smo došli na brod, sve nas živo pozdravljaše i klicaše. Majke podizahu svoju decu u povoju i dovikivahu im:
„Pogledaj, čedo moje, eto, to su Srbi i Srpkinje iz Kraljevine!“ a oči im se sijahu u suzama.
„Živelo Srpstvo! Živela Kraljevina Srbija! Živela Kneževina Crna Gora!“ orilo se kao kad orkan zaljulja morsku pučinu iz njenih dubina. Brod se krenu, uzvici neprestano trajahu, topovi s obe strane grmljahu, sela se odazivahu, zaliv i Boka odjekivahu.
Među zadarskim Srbima
Oko četiri po podne stajasmo već u luci zadarskoj. Izađosmo. Predsednik ode odmah u telegraf. Mi ostali, svi u skupu, pođosmo odmah u grad, i uputismo se prvo u srpsku pravoslavnu sabornu crkvu, pred kojom nas dočeka arhimandrit Jović, upravnik srpske pravoslavne bogoslovije Kalik s nekoliko profesora. Uđosmo u crkvu, gde naše Društvo ispeva dve-tri crkvene pesme. Za vreme pevanja pridolažaše mnogi svet u crkvu, mahom katolički.
Tu se nađe odmah i naš g. Bjelanović, urednik „Srpskog Glasa,“ s nekoliko Srba, odbornika opštinskih, kojima se pridružiše docnije skoro i svi odbornici talijanske narodnosti.
G. Bjelanović reče nam da gledamo da se malo duže zadržimo, jer predsednik opštine želi da nas na čelu celog opštinskog odbora pozdravi sa gradskom muzikom. Zadar broji 14-15000 stanovnika, među kojima ima 4-500 Srba i oko sto Hrvata, mahom činovnika. U Zadru reziduje i srpski vladika, Milaš. Ostali su stanovnici mahom talijanske narodnosti. U Zadru žive Talijani lepo sa Srbima.
U gornjoj nameri povede nas g. S. Bjelanović s odbornicima kroz zadarske ulice, na kojima nas svi tanovnici veoma simpatično i dostojanstveno pozdravljahu, kao i pri našem ulasku u grad. Pošto razgle-dasmo ulice i grad, odvede nas u jednu divnu kavanu, koja bi s ponosom mogla stajati u Beču, pa i u Parizu. Tu se rashladismo vanrednim sladoledom, limunadom, pivom, itd. Brod nas je već u veliko pozivao zviždanjem. Kad nas svetina ugleda, zagrmeše usklici:
„Živeli Srbi! Živeli Srbi iz Kraljevine!“
I dokle se mi, pomoću policije, mučismo da uđemo na brod, klicanje i uzvikivanje trajaše neprestano.
„Živeli Srbi! Živeli svi Zadrani!“ Naši zapevaše, a s obale zaoriše se još jači usklici i najburnije pljeskanje. Posle druge pesme oprostimo se s našim gostima najiskrenije i najljubaznije. Brod diže kotve, i otpusti se od obale. Uzvici grmeše neprestano, uz mahanje marama i kapa. A kad videše da brod izmiče već iz luke, polete sva svetina na bedem tvrđave, sve padajući jedan preko drugog, ali neprestano kličući.
Pratite Portal Dnevni Puls na Viberu!
Dnevni Puls/srpskaistorija.com/Srpsko nasleđe