Pustinju nije lako nazvati domom. Ovi surovi uslovi testiraju snagu pustinjskih životinja., jer je teško opstati u uslovima bez dovoljno vode, u hladnim noćima i vrelim danima.
Stvorenja koja pustinju nazivaju domom imaju adaptacije koje im pomažu da prežive i napreduju u ovim teškim uslovima. Mnoga od ovih stvorenja nikada ne moraju da piju i imaju kožu ili krljušti koji im omogućavaju da skupe ono malo vode koja im je potrebna. Neki su evoluirali da se kreću i budu aktivni isključivo noću kako bi izbegli sunce koje bi ih spržilo.
Evo 11 najčudnijih životinja pronađenih u pustinjama širom sveta.
Pustinjska lisica
Druge pustinjske životinje nisu mnogo slađe od Pustinjske lisice (Vulpes zerda). Ovi mali kanidi (psi) su manji od domaćih mačaka, dugački su od 35,6 do 40,6 centimetara, ne uključujući repove, ali imaju ogromne uši koje mogu da narastu od 10,2 do 15,2 cm. Ove uši pomažu lisicama da propuštaju toplotu i slušaju plen ispod peska. Kada lisice uhvate zvuk glodara, insekata ili drugih malih životinja koje hvataju, koriste sve četiri šape da iskopaju sav pesak da bi došle do plena.
Pustinjske lisice su dobro prilagođene životu u afričkim i arapskim pustinjama. Njihovo bledo krzno kamuflira ih na pesku. Takođe krzno raste na dnu njihovih stopala kako bi sprečilo proklizavanje dok trče po pesku. Krzno isto tako štiti njihova stopala od vruće pustinjske površine. Kada temperatura vazduha poraste, lisice mogu udahnu i izdahnu do 690 puta u minuti da se ohlade. Pustinjske lisice takođe kopaju kompleksne tunele i jame kako bi pobegle od sunca u najtoplijem delu dana.
Vrišteći dlakavi oklopnik
Možda manje slatko od Pustinjske lisice, ali ne manje dobro prilagođeno njihovom pustinjskom okruženju, Vrišteći dlakavi oklopnik (Chaetophractus vellerosus). Ovaj oklopnik zaista vrišti kada je u opasnosti. Oni prave strašan krik koji zvuči slično na plač novorođenčeta ljudske bebe. Istraživanje objavljeno u 2019. godini ukazuje na to da su ovi krici takvi da bi uplašili predatora ili da privuku druge predatore na scenu, možda paznju napadača i omogućavanje oklopniku da pobegne.
Vrišteći dlakavi oklopnik je mali, težine do 1,9 kilograma. Oni žive u Monte pustinji Argentine, Boliviji i Paragvaju. Biraju pusta mesta sa mnogo peska da mogu da kopaju. Oklopnici retko trebaju da piju vodu. Njihovi bubrezi su vrlo efikasni. Najveću količinu vode koja im treba dobijaju od samih biljaka koje jedu. Ne žele nikoga u okruženju i kada se to desi, kreću da vrište. Hrane se insektima i malim životinjama kao što su gušteri i glodara.
Dlakavi pustinjski škorpijon
Među brojnim vrstama škorpijona koje se nazivaju pustinjski, dlakavi pustinjski škorpion (Hadrurus arizonensis) se posebno ističe. Ove škorpije mogu porasti od 10,2 do 17,8 cm u dužinu, svrstavajući se tako u najveće u Severnoj Americi. Iako su ove škorpije sivo maslinasto-zelene boje, one su flourescentne pod UV svetlošću. Niko ne zna tačno zašto škorpije fluorosciraju, ali najbolji način da pronađete ove stidljive noćne grabljivice je da uključite UV svetlost tokom leta u pustinji, kada su one najaktivnije.
Dlakave pustinjske šjorpije se nalaze u Severnoj Americi Sonoran i Mohave pustinji, kao i u Nevadi i Juti. Kada treba da se pare, može se videti kako mužijak i ženka dlakave pustinjske škorpije zaključaju klešta u plesu parenja koji više liči na rvanje. U stvari, ako muškarac ne beži brzo nakon deponovanja svoje sperme, mogao bi da se nađe u opasnosti i postane sledeći obrok partnerke.
Ženke nose mladunce od 6 do 12 meseci. Rađaju žive do 35 mladunaca koji su prikačeni za njihove majke sve dok ne budu dovoljno veliki da love sami. Srećom za ljude, pustinjske dlakave škorpije radije beže nego što ubadaju, a njihov otrov je relativno slab. Za većinu ljudi, ubod je sličan ubodu pčela.
Harisov jastreb
Harisovi jastrebovi (Parabuteo unicinctus) su neobični u svetu sokolova. Ovi impresivni crveno-krilati grabljivci ponekad love u čoporu, radeći zajedno da nahvataju svoj plen oko žbunja, šikara i kaktusa u Sonoran pustinji u Arizoni. Ptice jedu guštere, i druge ptice i male pustinjske sisare kao što su kengur pacovi i podzemne veverice. Kada uhvate veliki plen, oni će da dele meso sa svojim kolegama lovcima.
Ove ptice često rade u grupama kako bi podigli svoje mlade. Dva mužijaka mogu da se pare sa jednom ženkom. Ovaj trio radi zajedno u miru iz čega slede mladunci. Jastrebovi braća i sestre pomažu jedni drugima. Takođe, starije leglo od ranije u sezoni može ostati da donese hranu mlađem leglu.
Pustinjska gvozdena buba
Pustinjska gvozdena buba (Asbolus verrucosus) predstavlja rezervoar insekta. Njegova puder-plava boja dolazi iz voštane prevlake koja pomaže bubi da zadrži vlagu u suvoj Sonoran pustinji. Neravnine na ljusci bube mu daju oklopni izgled koji je još teži nego što izgleda. Oklopljena buba podgrupa je poznata po svom izuzetno jakom eksoskeletu. Toliko su čvrste da mogu izdržati i ljudsko gaženje.
Pustinjske gvozdene bube su takođe poznate kao „buba simulator smrti“ kao njihov mehanizam odbrane u opasnosti. Kada su uznemireni, buba leži i pravi se mrtva, prema Zo vrtu Sinsinati i Botaničkoj bašti. Oni jedu biljke i razlažu organske materije. Kao i mnogi drugi pustinjski stanovnici, retko piju vodu.
Pustinjska mačka
Pustinjska mačka (Felis Margarita), naseljava pustinje severne Afrike i Azije. To je jedini vrsta mačke kojoj je dom u pravim pustinjskim uslovima. Pustinjske mačke se nalaze u Sahari, Arapskom poluostrvu, Turkmenistanu, Kazahstanu i Uzbekistanu. Iako oni izgledaju neverovatno slično domaćoj mački, pustinjske mačke su neuhvatljive i retko ih vide ljudi. Oni su tajanstvene i teško ih je pratiti, prema Međunarodnom društvu za ugrožene mačke (ISEC) Kanada. Istraživači koji su pokušali da prate ove životinje u divljini utvrdili su da šape mačke „ostavljaju tragove“ u pesku, a njihove svetla boja krzna se dobro uklapa u okolni ambijent. One se šunjaju i drže oči zatvorene kako ne bi noću reflektovale odsjaj.
Pustinjske mačke su nevidljivi lovci u stanju su da ubiju zmije, kao i pustinjske glodare i guštere. Njihov poziv za parenje zvuči kao arlaukanje pasa.
Pustinjski dugouhi miš
Nekada nazvan „najtvrđi slepi miš na svetu“, pustinjski dugouhi slepi miš (Otonicteris hemprichii) nalazi se u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Šta je ovoj vrsti šišmiša zavredilo taj nadimak? Pa, njegova glavna ishrana su škorpije.
Pustinjski dugouhi slepi miševi love škorpije tako što padaju na njih sa neba i rvaju se sa njima dok se ne pokore. Prema istraživanju sa Univerziteta Ben-Gurion u Negevu u Izraelu, slepim miševima ne smetaju višestruki ubodi škorpiona koje često dobijaju u tom procesu. Istraživači sa Univerziteta Ben-Gurion takođe su otkrili da pustinjski dugouhi slepi miševi mogu da menjaju podešavanja na svom sonaru, koristeći jednu vrstu eholokacije da traže plen koji živi na zemlji poput škorpiona, a drugu vrstu za lov na leteće insekte.
Inka kakadu
Šarene ptice se često nalaze u bujnim, tropskim kišnim šumama i retke su u sušnim regionima, osim ako se taj region nalazi u unutrašnjosti Australije. Jedna od najomiljenijih vrsta ptica na kontinentu je ružičasti kakadu (Lophochroa leadbeateri), koji živi u polusušnom i sušnom australijskom zaleđu.
Prepoznatljiv po svojoj upadljivoj narandžasto-žutoj grebeni i telu rumeno osenčenom, ružičasti kakadu je podeljen na dve podvrste: jednu koja se nalazi u zapadnoj centralnoj Australiji i drugu na istoku. Ove lepe ptice žive od semena i insekata. Pare se za ceo život, prema Australijskoj fondaciji za nacionalne parkove i divlje životinje (FNPV), a mogu se naći kako se šepure na granama drveća, pomerajući glave gore-dole kako bi privukli parove.
Ove legendarne australijske ptice imaju različita imena i nadimke, navodi FNPV. Poznati su i kao kakadui majora Mičela (po ranom engleskom istraživaču koji je o njima pisao za globalnu publiku), kao i Leadbeterovi kakadui, pustinjski kakadui, koklerine, čokaloti i – divno – mali žongleri.
Porebarka
Možda ništa ne odskače kao slika bočne zvečarke koja se talasa iznad peščane dine, ostavljajući za sobom bizarne zakrivljene tragove. Porebarka (Crotalus cerastes) mogu da klize brzinom do 29 km/h koristeći svoje čudno bočno puzanje , čak i po rastresitom pesku, prema Smithsonian Channel-u.
Porebarke su lovci iz zasede. Zakopavaju se u pesak, ostavljajući samo njihove oči da vire nagore. Kada naiđe gušter, oni škljocnu napred i pokrenu zamku. Ove zmije udaraju u tren oka, ubrizgavajući otrov koji napada i krv i nervni sistem neopreznog plena.
Porebarke se nalaze u jugozapadnim Sjedinjenim Državama i severozapadnom Meksiku. Mogu se prepoznati po izbočenim strukturama nalik na rogove koje zasenjuju njihove oči, što može sprečiti da im pesak zakloni vid.
Pustinjska riba
Riba u pustinji? (Ciprinodon macularis) su male, srebrnaste ribe koje mogu da prežive izuzetno dobro u suvim uslovima. Pupfish su evoluirali da uspevaju u vodi koja teče kroz sušne regione. Nalaze se u kalifornijskom Salton Sea i njegovim pritokama, kao i u vodenim putevima duž donjeg dela reke Kolorado u Meksiku.
Ove ribe zahtevaju visok stepen otpornosti da bi preživele u pustinjskim oskudnim izvorima vode. Specijalne adaptacije omogućavaju da prežive uprkos uslovima koji bi bili smrtonosni za većinu riba, prema Kalifornijskom odeljenju za ribe i divljini. Pupfish može da živi u vodi koja se kreće od sveže do 70 delova na hiljadu soli (veći deo okeana je između 34 i 26 delova na hiljadu soli). Mogu da žive u vodi na temperaturi od 40 stepeni Farenhajta (4,4 stepena Celzijusa) i vrućoj do 42,2 stepeni Celzijusa. Oni čak mogu da žive u vodi koja je slabo oksigenisana kao 0,1 deo na milion (ppm) kiseonika (većini toplovodnih riba je potrebno 5 ppm kiseonika u vodi da bi preživele, prema floridskom Centru za vodene i invazivne biljke).
Uprkos svojoj žilavosti, pustinjske ribe su ugrožene u Kaliforniji, ugrožene uvođenjem alohtonih vrsta i gubitkom staništa.
Moloh gmizavac
Nijedna lista čudnih pustinjskih životinja ne bi bila potpuna bez ukazivanja na vrstu guštera. I nijedno priznanje vrsti guštera ne bi bilo potpuno bez pominjanja trnovitog đavola (Moloch horridus), jedine vrste iz roda Moloha, nazvane po drevnom bogu koji zahteva žrtve, kojeg su obožavali Kaanci i koji se pominje u hebrejskoj Bibliji. Trnoviti đavoli se nalaze samo u Australiji. Od nosa do repa narastu nešto više od 8 inča (21 cm) i prekriveni su oštrim bodljama koje služe kao odbrana od predatora.
Moloh gmizavci takođe imaju dve glave — zaista. Jedna je lažna glava, izbočina koja sedi na vrhu gmizavčevog vrata. Kada mu preti opasnost, moloh gmizavac će spustiti svoju pravu glavu, predstavljajući lažnu glavu kao mamac. Moloh gmizavci takođe imaju karakterističan trzav hod koji može zbuniti predatore, prema Bush Heritage Australia.
Koliko god moloh gmizavci izgledali zastrašujuće, oni zapravo predstavljaju samo opasnost za mrave, koje na hiljade hvataju svojim lepljivim jezicima, prema Bush Heritage Australia. Ovi pustinjski stanovnici „piju“ kroz svoju kožu, skupljajući rosu i vlagu iz peska sa sitnim kanalićima između svojih krljušti. Ovi kanali nalik slami, koji usmeravaju dragocene kapi u usta guštera, samo su jedan primer kreativnih mehanizama hidratacije koji održavaju životinje živima na najsuvljim mestima na Zemlji.
Pratite nas na društvenim mrežama Fejsbuk, Telegram i Tviter