Нуку Хива је познато као највец́е острво Француске Полинезије у Тихом океану. Поред своје историје као највец́ег од Маркизских острва, посебно је познато по каменим споменицима раштрканим по целом пејзажу. Вец́ина ових камених споменика пронађена је у Темехеа Тохуа, малом насељу у Нуку Хиви. Археолози су утврдили да датирају из неког времена између 11. и 14. века и да су вероватно прикази древних божанстава Нуку Хиван.
Дубљи поглед у Нуку Хиву открива занимљиву историју богату културом. Саме камене статуе говоре археолозима о божанствима која су мештани некада обожавали, а у неким областима то још увек чине. Поред тога, разумевање историје односа Нуку Хиве са Француском такође помаже да се осветле њене културне промене током времена. Иако се култура Нуку Хиве дефинитивно променила у последњих неколико стотина година, постојање ових камених споменика открива његову првобитну древну прошлост и колико далеко су Нуку Хивани стигли од свог доласка на територију пре неколико хиљада година.
Нуку Хива у контексту: Историја куц́е Оно
Нуку Хивани често причају о легенди о пореклу Нуку Хиве. Према њима, Бог стварања Оно, једном се хвалио својој жени како жели да јој изгради прелеп дом у једном дану. Да би то урадио, сакупио је тоне земље и камена за грађевински материјал и од њих створио Маркизска острва као њену куц́у. Верује се да свако од Маркизских острва представља другачији део куц́е, а највец́е острво, Нуку Хива, представља кров куц́е. Уа Хука, једно од острва у близини Нуку Хиве, сматра се остацима зграде након што је Оно завршио изградњу своје „куц́е“.
Према историчарима, Нуку Хивани су први пут стигли на острво пре отприлике 2.000 година и потичу са других локација у западној Полинезији, као што је острво Самоа.
У древним временима, Нуку Хива се сматрала двема одвојеним провинцијама: Те Л’и и Таи Пи. Верује се да је током свог првобитног становништва, Нуку Хива била дом за скоро 100.000 људи, што је отежавало одговарајуц́и смештај и исхрану неким заједницама. Риболов је постао један од најчешц́их послова у заједници у покушају да се сакупи довољно хране осим воц́а за прехрану становништва. С обзиром на то да понекад нема довољно хране, прича се да се канибализам потенцијално јављао на острвима у древним временима, али историчари то никада нису потврдили.
Нуку Хива је на овај начин постојала много векова, иако је током година примала неке посетиоце, укључујуц́и Алвара де Мендању де Неира (шпанског истраживача) 1595. и Џејмса Кука (британског навигатора и истраживача) 1774. године, што је помогло у подизању свести на острво. Како је знање о острву расло широм Европе, комерцијализам је растао у облику бродарства, трговине и лова на китове.
Верује се да су ове растуц́е активности довеле до тешких епидемија у 18. и 19. веку које су елиминисале преко 90% становништва Нуку Хивана. Након што је Француска заузела острва 1842. и почела да прати ово питање, француски лекари су ускочили да помогну популацији која је у паду раних 1900-их и обезбедила мештанима вакцинацију и приступ бољој медицинској нези, спречавајуц́и да се становништво потпуно исцрпи.
Француска је 1946. године прогласила Француску Полинезију прекоморском територијом Француске, што јој је омогуц́ило да има скупштину територијалне владе.
Ова скупштина је омогуц́ила Француској Полинезији да изабере представнике и у француску националну скупштину и у француски сенат. Иако није било много промена у влади откако се ово догодило, Нуку Хива је недавно саопштила жељу да постане независна од Француске Полинезије, а да притом остане део Француске Републике. Лидери Нуку Хивана тврде да је то зато што не желе да изгубе однос са Француском ако Француска Полинезија постане независна у будуц́ности.
Модерни полинезијски рај
Нуку Хива се може похвалити бујним пејзажом испуњеним зеленилом, пешчаним обалама, заливима и долинама. Свака страна острва има своју јединствену топографију, при чему је север познат по својим дубоким заливима, а исток има вец́ину својих села и пристаништа за чамце. Центар острва углавном чини висораван То’ови’И, преријска висораван на којој мештани узгајају стоку. Водопад Ваипо, популарно место за извор слатке воде за локално становништво, познат је као највиши водопад у Полинезији ван Хаваја и Новог Зеланда са 350 метара висине!
Од 2017. године, популација Нуку Хиве је била око 3.210 људи. Иако је ово значајно порасло од 2007. године када је било само 2.260 становника, то је и даље значајно мање од околних подручја. Историчари верују да је ово смањење броја становника вероватно последица европских болести као што је тифусна грозница које су узроковале болести и смрт у првобитним заједницама пошто су комерцијализам и туризам постали популарнији у последњих неколико стотина година. Записи показују да су европске епидемије убиле преко 90% првобитне популације Нуку Хивана од 1820.
Начин живота савремених Нуку Хивана је високо фокусиран на природне ресурсе и јаку заједницу. Њихова исхрана се углавном састоји од различитог природног воц́а и поврц́а на острву, укључујуц́и хлебно воц́е, кокос и таро.
Такође имају приступ увезеном воц́у и поврц́у као што су јабуке, целер, грожђе и поморанџе. Пиринач је најчешц́а житарица која се конзумира на острву, али пшеница се такође користи за прављење француских хлебова попут багета у неким локалним пекарама. Месо је доступно, али није тако често, јер Нуку Хиванс првенствено једу козје месо и рибу. Међутим, свињетина и говедина су постали популарнији последњих година јер су се неки локални становници бавили сточарством на висоравни То’ови’И.
Док древни камени споменици указују на то да су древни Нуку Хивани обожавали више божанстава, савремени Нуку Хивани се углавном идентификују као хришц́ани. Ова промена у религији је вероватно последица европске колонизације, као и хришц́анског мисионарског рада у последњих неколико векова. Острво има много цркава, од којих је највец́а и најпознатија Катедрала Госпе од Маркизских острва која се налази у близини главног града Нуку Хивана Таиохае.
Мистериозни споменици Нуку Хивана: божанства или ванземаљци?
Током 1900-их, археолози су почели да истражују Нуку Хиву како би открили више о њеним древним коренима. У овим истраживањима и ископавањима, открили су познате камене споменике који су данас разбацани по пејзажу Нуку Хивана. Откриц́е ових споменика помогло је да се потврди рани долазак Нуку Хивана из западне Полинезије око 150. године пре нове ере, а такође је помогло да се потврди да је главна активност древних Нуку Хивана израда грнчарије и обрада камена.
Древне статуе Нуку Хиван су у изненађујуц́е одличном стању с обзиром да су вероватно направљене око 11. века. Детаљи ових статуа се још увек могу јасно видети, а на споменицима има неколико чипова или пукотина, што сведочи о одличном квалитету и изради древних Нуку Хивана. Састоје се од комбинације црвене глине и вулканских стена, којих је на острву још увек у великим количинама.
Споменици имају различите приказе, али сви имају сличне особине, укључујуц́и велике главе, џиновске очи и кратка тела и удове. Неки су исклесани традиционалном одец́ом, док други уопште немају одец́у, потенцијално због различитих уметничких стилова или можда због временских утицаја крајњег каменог слоја током времена.
Највец́и древни камени споменик је добио име по острву. Статуа Нуку Хива је висока 2,5 метара и приказује једног од ових људи са великим очима.
Други су много крац́и и понекад се налазе у групама. Локални назив за ове споменике је Тиками, а сваки споменик је познат по томе што служи другој сврси. Док су неки за благослов и исцељење, други пружају мудрост у доношењу одлука или посредовању у љубавним пословима. За друге се верује да су биц́а заштите која помажу да се острво заштити од освајача.
Уфолози, такође познати као истраживачи НЛО-а, верују да су ови споменици доказ за контакт ванземаљаца на Нуку Хиви због њиховог рептилског изгледа и несразмерних тела.
Чак тврде да је одец́а урезана на статуама репрезентативна за свемирска одела. Међутим, историчари кажу да је много вероватније да су они једноставно представници специфичног и уобичајеног уметничког стила тог времена. Ово поткрепљују сличне камене статуе божанстава које се налазе широм света у десетинама других древних култура са сличним пропорцијама (Тики статуе и Моаи су даљи примери ових врста статуа). Иако мало мештана још увек обожава ове статуе због преласка на хришц́анство, они који кажу да ц́е испунити ваше жеље све док се према њима понашате с поштовањем.
Очување богова: Нуку Хива и УНЕСЦО
Ископавања су још увек у току широм Нуку Хиве са циљем да помогну историчарима да открију више о богатој древној култури острва. Како се открива све више споменика, добија се јаснија слика порекла Нуку Хиве. Такође постоји велика подршка иза Нуку Хиве за даље очување и заштиту откриц́а из ових ископавања, посебно древних камених божанстава која су пронађена.
2021. године, Маркизска острва су дала захтев да постану светска баштина Унеска. УНЕСЦО, Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, позната је по свом раду на проглашењу различитих локација широм света за места светске баштине и обезбеђивању ресурса за очување и заштиту важних историјских места.
Док Маркизска острва вец́ неколико година преговарају да постану место светске баштине, наишла су на противљење локалног становништва и политичара који тврде да полинезијцима није потребна помоц́ у очувању свог пејзажа.
Они такође наводе потешкоц́е у приступу одређеним деловима острва који су у власништву полинезијских породица које не желе учешц́е владе у њиховој земљи. Други тврде да је то потез Француске да учврсти острва као део француског наслеђа, иако су постојала много пре него што је Француска преузела контролу над њима у 19. веку.
Води се више дискусија како би се донела коначна одлука о ресурсима који би могли да буду обезбеђени региону ако буде званично изабран за светску баштину.
Могуц́е је да би Унеско могао да одлучи да усмери своју помоц́ на одређене регионе острва како би помогао у напорима за очување, истовремено поштујуц́и изборе локалног становништва које одбија њихову помоц́. Они такође могу одлучити да направе одређена острва, као што је Нуку Хива, места светске баштине Унеска, али не и друга, иако би то захтевало значајну политичку дискусију.
Без обзира на то, све стране се слажу да би камени споменици и други аспекти културе Маркеза могли и требали бити безбедно очувани и заштиц́ени за генерације које долазе. Вредност ових драгоцених, а понекад и мистериозних, споменика културе је превелика да би их пустили у отпад.