Budućnost koja se piše pod perom „zelenih“ elitista, sa planskim uništavanjem hrane, životinja i farmi po celom svetu ništa dobro ne može doneti, jer čak nam ni trava neće zeleneti.. Šta loše može da se desi?
Uprkos mesecima ogromnih i rasprostranjenih protesta holandskih farmera, holandska vlada će konfiskovati 3.000 farmi i zatvoriti ih u interesu poštovanja ekoloških pravila EU kako bi se emisije azota smanjile za 50 odsto do 2030. godine.
Naravno, to znači da će proizvodnja hrane u vrednosti od 3.000 farmi biti eliminisana. Ni trava nam neće zeleneti..
Holandija je drugi najveći svetski izvoznik poljoprivrednih proizvoda i obezbeđuje povrće za veći deo zapadne Evrope. Više od polovine holandske zemlje se koristi za poljoprivredu, a to ne računa 24.000 hektara useva koji rastu u plastenicima. Šta holandska vlada misli da će se desiti sa cenom i dostupnošću hrane nakon što njihova „zelena” agenda bude ostvarena?
Šta bi moglo poći po zlu sa njihovim planovima?
Zatim je ti i Nemačka, po nalogu zelene agende EU, zabranila poljoprivrednicima u jednoj od svojih saveznih država da pravilno đubre velike površine zemlje. Farmeri su besni; znaju šta će biti sa prinosima ako smanje azotno đubrivo.
Ali koga briga šta govori gomila seljaka?
Sada Kanada radi istu stvar, a premijer Džastin Trudo zalaže se za smanjenje đubriva u ime „klimatskih promena“.
Oslobodimo se hrane. Šta bi moglo poći po zlu?
Šri Lanka je, naravno, bila samo pečetak mešanje vlade u poljoprivredu. U ovoj ostrvskoj državi, vlada je zabranila sintetička đubriva i prisilno naredila celoj zemlji da umesto toga pređe na organska đubriva. Kao rezultat toga, žetva pada i gladovanje je vrlo realna mogućnost.
Ali, koga briga? Oni su samo seljaci.
Poljoprivrednici širom sveta već se suočavaju sa nekontrolisanim troškovima đubriva zbog visokih cena energije. Čak i bez pomoći vlade, mnogi se gase, nesposobni da finansijski drže glavu iznad vode. Svaki od ovih gubitaka doprinosi smanjenju buduće dostupnosti hrane.
„(Ovaj zeleni ekstremizam) je van kontrole“, kaže pisac Majkl Šelenberger. „Pomislili biste da bi Šri Lanka bila znak za buđenje. Ali nismo videli nikakvo usporavanje.“
Pošto su ugljenik proglasili zlim elementom, globalne elite sada usmeravaju pažnju na još jedan neverovatno čest element, azot.
Uprkos činjenici da čini 80% atmosfere, oskudniji je u zemljištu, zbog čega usevi tako dramatično reaguju na azotna đubriva. Danas, đubriva na bazi azota proizvode hranu koja hrani 4 milijarde ljudi.
Ali koga briga ako umiru od gladi? Oni su samo seljaci.
Čini se da je to modus operandi globalnih elita. Uzgoj i uzgoj hrane uništava planetu!
Koga briga ako seljaci nemaju dovoljno da jedu? Oslobodimo se hrane! Šta bi moglo poći po zlu?
Ali ne brinite; seljaci uvek mogu da jedu cvrčke, crve i ostale insekte.
Elite, suvišno je reći, opravdavaju se da ne konzumiraju bilo šta tako odvratno i sa zadovoljstvom jedu bogatu govedinu i morske plodove (kao što se upravo dogodilo na klimatskoj konferenciji Ujedinjenih nacija COP27).
Nastaje glad, kao što je to bilo toliko puta u istoriji. Tragično, kontrola masa kontrolom snabdevanja hranom nije ništa novo. Međutim, ovo je prvi put da se gura na globalnom nivou, a ne na lokalnom ili nacionalnom nivou. Pa ko pobeđuje? Ko ima koristi?
Kako autor Robert Gor ističe u eseju „Svi i sve su važniji od vas“, svi smo pozvani da se žrtvujemo za opšte dobro (u ovom slučaju, klimatske promene i spasavanje planete).
„Jednog dana, niotkuda, u glavi vam je palo pitanje: ko prikuplja žrtvene prinose?“ piše Gore.
Zato što je to sve ovo, žrtveni prinos, ne da bi se umilostivilo neko nevidljivo božanstvo, već da bi se napunili džepovi i povećala moć… onih koji vam govore da morate da se žrtvujete! To je misao koju ste gurali sve ove godine : Sve ovo žrtvovanje je prokleta prevara, reket! Kad ste malo razmislili, shvatili ste da to traje godinama, decenijama, vekovima. Neko govori ljudima da moraju da se žrtvuju za neko veće dobro, ti isti koji prikupljaju žrtvu ponude.
On ima pravo. Kada se poljoprivrednicima, u suštini, kaže da prestanu da uzgajaju hranu (i da im se nasilno oduzimaju farme da ne bi počinili neoprostivi greh hranjenja ljudi), moramo se zapitati: Cui bono? Ko ima koristi? Sigurno nisu seljaci u Evropi, Kanadi ili Šri Lanki.
Imamo Juvala Noa Hararija, hladnokrvnog savetnika Svetskog ekonomskog foruma koji želi da svi umremo („Jednostavno nam ne treba velika većina stanovništva“ pošto moderna tehnologija čini ljudski rad ekonomski i vojno „suvišnim“).
Pošto gospodin Harari lično ne volontira da pomogne cilju tako što će izvršiti samoubistvo, pretpostavljam da smo mi ostali ti koji su „suvišni“, a ne gospodin Harari.
Ili šta kažete na pokreta Les Knajta dobrovoljno izumiranje ljudi( Voluntary Human Extinction Movement), koji želi da ljudi dobrovoljno izumru („Hrani ih, ne uzgajaj ih“, njegov je mudri savet).
Bez brige, gospodine Knajt: Ako se sadašnji tok akcije nastavi, nećemo moći ni da ih „nahranimo“, a mnogi seljaci će umreti. Nije li to lepo?
„Laž je oduvek bila da bi žrtvovanje vas i vaših kolega žrtvovanih izgradilo bolji svet za sve“, nastavlja Gor. „Sada to više ne pokušavaju da sakriju: žrtva postaje gore, a ne bolje. Bube umesto mesa; urbani stan umesto kuće i zemlje; javni prevoz umesto ličnog automobila; zagarantovani prihod umesto smislenog rada; kompjuter unosi umesto novca, nadzor umesto privatnosti, poštovanje umesto slobode, kazna umesto nagrade.“
Zbog toga neki klimatske promene nazivaju „novom ljudskom žrtvom“, gde se seljaci prinose kao žrtvu „bogovima“ klimatskih promena od strane elite koje ubiru dobrobit.
Ali postoji nešto što se zove Zakon nenamernih posledica. Čak i elite moraju da jedu. Kada eliminišu hranu, ko će ih hraniti? Šta bi moglo poći po zlu? Onda, kada bude kasno ni njima trava neće zeleneti..