Pangea (ili Pangaea), ogromna kopnena masa koja je spajala svih sedam kontinenata u jedan masivni kontinent tokom praistorijske prošlosti Zemlje, raspala se pre oko 200 miliona godina. U fascinantnom zaokretu zemaljske evolucije, ispostavilo se da smo oko 200 miliona godina udaljeni od formiranja novog superkontinenta nalik Pangei, kažu naučnici.
Postoje četiri glavne verzije o tome kako će ovaj superkontinent evoluirati.
U prvom scenariju, pretpostavljeno je da se Atlantski okean nastavlja širiti, dok se Tihi okean nastavlja smanjivati. Tihi okean je, sa svoje strane, pun zona subdukcije, ili mesta gde okeanske ploče tonu u kontinentalne ploče, a zatim u Zemljin omotač. (To je i razlog zašto se 80 odsto velikih zemljotresa dešava oko ivica Tihog okeana, takođe poznatog kao „Vatreni pojas“.)
Kao rezultat ove tektonske aktivnosti, Američki kontinent nastavlja da se odvaja od Evrope i Afrike, što znači da se na kraju spaja na severni Antarktik, i na kraju u Afriku, Evropu i Aziju, koje će već biti zbijene zajedno. U međuvremenu, Australija će se spojiti sa Istočnom Azijom.
Rezultat je jedan ogroman mega-kontinent nazvan „Novopangea“ (grčko-latinski za „Nova Pangea“).
U scenariju „Pangea Proxima“ (ili „sledeća Pangea“), Atlantik kao i Indijski okean nastavljaju da se šire sve dok nove zone subdukcije ponovo ne povuku kontinente nazad, što rezultira kolizijom između Evroazije i ostatka kontinenata. Da biste vizuelizovali krajnji rezultat, zamislite kopnenu masu donekle u obliku prstena sa malim okeanskim basenom u centru.
Pacifik i Atlantik su zaista stari, ogromnih 200 miliona, odnosno 180 miliona godina. Pa, šta ako nestanu? U tom slučaju bi se rodio superkontinent „Aurika“ (reč u obliku portmanta od „Australije“ i „Amerike“).
Pretpostavljamo da postoje samo dva okeana, Atlantik i Pacifik. Ali na Zemlji imate više opcija, poput Indijskog okeana – kaže Žoao K. Duarte, docent za tektoniku na Univerzitetu u Lisabonu u Portugalu, koji je takođe tvorac hipoteze Aurica.
Moguće je zatvoriti i Atlantik i Pacifik, jer su oboje u ovom trenutku zaista stari – kaže Duarte.
Sve što vam treba je treći okean. Već je tu i to je Indijski okean, najmlađi u grupi, star „samo“ oko 140 miliona godina. Dakle, ako se Indijski okean u budućnosti otvori, a Pacifik i Atlantik zatvore, svih sedam kontinenata će postati jedna velika Aurika oko ekvatora.
Konačno, teorija „Amazije“ (portmanto iz „Amerike“ i „Azije“) spekuliše da će Atlantik i Pacifik ostati otvoreni, dok se Arktički okean zatvara. U tom slučaju, svi kontinenti osim Antarktika počeće da se pomeraju na sever i grupišu se blizu Severnog pola.
Na kraju ćete imati samo ogroman okean oko Severnog pola i Antarktika na drugoj strani – kaže Duarte.
U istraživanju koje je objavljeno u časopisu Geochemistry, Geophisics, Geosistems u julu 2021. godine, istraživači su koristili 3D globalne klimatske modele da simuliraju kako će aranžmani zemljišta Aurika i Amazija uticati na našu klimu.
Ako scenario Amazije nadmaši ostale, i sve kopnene mase oko severnog i južnog pola, nedostatak zemlje između njih će poremetiti okeansku pokretnu traku, sistem dubokog okeana koji se neprestano kreće i prenosi toplotu od ekvatora do stubove, čineći stubove ne samo hladnijim, već i pokrivenim ledom tokom cele godine.
Sav taj led bi reflektovao toplotu u svemir – kaže Majkl Vej, naučnik fizike sa NASA Godard instituta za svemirske studije u Njujorku, koji je predvodio studiju iz jula 2021.
Aurika, s druge strane, može se pokazati kao raj za surfere.
Ovaj superkontinent će biti blizu ekvatora, tako da će verovatno biti malo topliji, a možda i suvlji od današnje Zemlje – kaže Duarte, koji veruje da je Aurika najverovatniji scenario superkontinenta, a Amazija najmanje verovatan.
Toplija Zemlja (za tri stepena Celzijusa, prema njihovim modelima) mogla bi da dovede do širenja obala nalik Brazilu, sa prelepim plažama sa belim peskom, očaravajućim koralnim grebenima i kompleksima peščanih dina, ali i jakim okeanskim strujama.
Ipak, postoji začkoljica. Zaleđena Amazija bi zbrisala skoro sve oblike života na Zemlji, poštedeći samo život u okeanu,vodeni svet.
Ali to ne znači da Aurika neće biti okrutan prema mnogim vrstama.
Mnoge vrste će se suočiti sa žestokom konkurencijom i boriće se jedna protiv druge za opstanak dok se kontinenti spajaju. Trebalo bi da očekujemo masovna izumiranja – kaže Duarte.
Za Aleksa Pulena, docenta inženjerstva životne sredine i nauka o zemlji na Univerzitetu Klemson u Južnoj Karolini, nailazimo na određene izazove kada pokušavamo da pogledamo duboko u budućnost.
Za početak, nemamo pojma kako će vegetacija izgledati za 200 miliona godina od sada.
Biljke imaju dubok uticaj na atmosfersku hemiju, padavine, oblake i albedo (što je deo svetlosti koju površina reflektuje) – kaže Pulen.
Takođe, kada kontinenti dostignu stanje superkontinenata, emisije ugljen-dioksida iz vulkanske aktivnosti predstavljaju veliku neizvesnost.
Pored toga, nemamo pojma kako će gasovi i efekti staklene bašte izgledati u budućnosti, niti znamo kako bi cirkulacija okeana i atmosfere oko Aurike i Amazije uticala na sve to, nastavlja Pulen.
Nikakvi aerosoli (mikroskopske čvrste ili tečne čestice suspendovane u vazduhu ili u obliku gasa) takođe nisu uključeni u modele, koji su veoma važni za klimu – kaže on.
Ali Vej zna da postoji mnoštvo stvari koje su van našeg poimanja predviđanja, s obzirom na to kako zloupotrebljavamo planetu.
Ne možemo zaista da razumemo kako će klimatske promene ili punjenje okeana zagađenjem i plastikom uticati na planetu – kaže on.
On je pesimista prema ljudima, ali ne i prema planeti.
Većinu u poslednje četiri milijarde godina, naša planeta je imala prilično umerene uslove na svojoj površini, osim u nekoliko malih vremenskih perioda. Ne razumemo u potpunosti kako je planeti to uspelo. Neverovatno je, zar ne? – on kaže.
Planeta će se verovatno oporaviti od zlostavljanja koje smo joj zadali.
Možda će i ljudi preživeti, ali na razvijeniji način. Imajte na umu, ipak smo bili uslovljeni da verujemo da je evolucija usmerena.
Verujemo da se evolucija uvek kreće u pravcu poboljšanja.
Da, veoma smo inteligentni, kažemo mi – objašnjava Duarte.
Možda će u budućnosti biti superinteligencije, ali to pretpostavlja da je inteligencija uvek dobra stvar – nastavlja Duarte.
Postoje teorije prema kojima inteligentne vrste dolaze sa teretom samouništenja.
Imamo sposobnost da stvorimo nuklearno oružje koje može da ubije čitavo čovečanstvo – kaže Duarte, aludirajući na ratove koji su u toku.
Da bi preživela post-ljudska vrsta 50 do 250 miliona godina u budućnosti, potrebno vam je više od inteligencije: morate da živite u harmoniji sa okolnim ekosistemom, kaže Duarte.
U svakom slučaju, ove promene neće doći u našem životu, ili u životima naših unuka, pa čak ni u životima 1.000 unuka, kako to kaže Vej.
Oni se već dešavaju. Ne možemo to da osetimo, ali sve se menja, stalno, suptilno, neprimetno.
Na Zemlji imamo konstatan rast planina. Imamo nova ostrva koja se stvaraju u Pacifiku od vulkanizma..
Zemljine ploče se i dalje kreću po planeti i svaki dan negde na planeti postoji zemljotres 6 stepeni po Rihteru – kaže Vej. Verovatno smo na pola puta kroz veliku planetarnu tranziciju, a mi to ni ne znamo.