8. maja 2021. komad svemirskog otpada sa kineske rakete pao je nekontrolisano nazad na Zemlju i sleteo u Indijski okean blizu Maldiva. U maju 2020, još jedna kineska raketa doživela je istu sudbinu kada je pala van kontrole u vode kod obale zapadne Afrike. Niko nije znao kada ili gde će bilo koji od ovih komada svemirskog otpada pasti, svakako bila je sreća što ni jedan od tih delova svemirskog otpada nije pao na kopno i nekog povredio.
Svemirski otpad je svaki nefunkcionalni objekat koji je napravio čovek u svemiru.
Postoje tri pitanja koja javnost uvek postavlja kada padajuće svemirske krhotine padnu na Zemlju.
- Da li je ovo moglo da se spreči?
- Šta bi se desilo da je bilo štete?
- I kako će nove komercijalne kompanije biti regulisane kako se svemirske aktivnosti i lansiranja eksponencijalno povećavaju?
Da bi svemirski zakon bio efikasan, potrebno je da uradi tri stvari.
- Prvo, regulacija mora sprečiti pojavu što je moguće više opasnih situacija.
- Drugo, mora postojati način da se nadgleda i sprovodi usklađenost.
- I konačno, zakoni treba da postave okvir za odgovornost i odgovornost ako stvari krenu naopako.
Dakle, kako se slažu sadašnji zakoni i sporazumi oko svemira?
Oni rade dobro, ali zanimljivo je da gledanje zakona o životnoj sredini ovde na Zemlji može dati neke ideje o tome kako poboljšati trenutni pravni režim u pogledu svemirskog otpada. – objasnio je Timiebi Aganaba, asistent profesora za svemir i društvo sa Univerziteta Arizona
Šta ako je raketa pala na vašu kuću?
Zamislite da je, umesto da sleti u okean, nedavna kineska raketa pala na vašu kuću dok ste bili na poslu. Šta bi vam sadašnji zakon dozvoljavao?
Prema Ugovoru o svemiru iz 1967. i Konvenciji o odgovornosti iz 1972., obe su usvojile Ujedinjene nacije, ovo bi bilo pitanje između vlada.
Ugovori proglašavaju da su države međunarodno odgovorne za svaku štetu koju je prouzrokovala svemirska letelica, čak i ako je štetu prouzrokovala privatna kompanija iz te države.
Prema ovim zakonima, vaša zemlja ne bi morala čak ni da dokazuje da je neko uradio nešto pogrešno ako svemirski objekat ili njegovi sastavni delovi prouzrokuju štetu na površini Zemlje ili normalnom avionu u letu.
U suštini, ako bi komad svemirskog otpada iz Kine sleteo na vašu kuću, vlada vaše zemlje bi podnela zahtev za odštetu diplomatskim kanalima, a zatim bi vam platila, ako bi uopšte odlučila da podnese zahtev.
Iako su male šanse da će pokvareni satelit sleteti na vašu kuću, svemirski otpad se srušio na kopno.
Godine 1978, sovjetski satelit Cosmos 954 pao je u neplodni region kanadskih severozapadnih teritorija. Kada se srušio, raširio je radioaktivne ostatke iz svog nuklearnog reaktora na brodu na široku površinu zemlje.
Zajednički kanadsko-američki tim započeo je napore čišćenja koje su koštale preko miliona CAD (5 miliona US). Kanađani su tražili milion CAD od Sovjetskog Saveza, ali su Sovjeti platili samo milion CAD u konačnom obračunu.
Ovo je bio prvi i jedini put da je Konvencija o odgovornosti korišćena kada se letelica iz jedne zemlje sruši u drugu.
Kada je Konvencija o odgovornosti stavljena u upotrebu u ovom kontekstu, pojavile su se četiri norme.
Države imaju dužnost da:
- upozore druge vlade na ruševine;
- pruže sve informacije koje mogu o predstojećem udesu;
- očistiti svu štetu koju je prouzrokovao letelica;
- nadoknaditi vašoj vladi za sve povrede koje su mogle nastati.
Bilo je i drugih slučajeva u kojima se svemirski otpad srušio nazad na Zemlju, posebno kada je Skilab, američka svemirska stanica, pala i razbila se iznad Indijskog okeana i nenaseljenih delova Zapadne Australije 1979.
Lokalna vlada je u šali kaznila NASA-u AUS0 (US1 ) za bacanje smeća, kaznu koju je NASA ignorisala, iako ju je na kraju platio američki radio voditelj 2009.
Ali uprkos ovom i drugim slučajevima, Kanada ostaje jedina zemlja koja je primenila Konvenciju o odgovornosti.
Međutim, ako ste posedovali mali satelit u orbiti koji je pogođen komadom svemirskog otpada, vi i vaša vlada biste morali da dokažete ko je kriv.
Trenutno, međutim, ne postoji globalno koordinisan sistem upravljanja svemirskim saobraćajem.
Sa desetinama hiljada praćenih komada krhotina u orbiti i mnoštvom manjih komada koji se ne mogu pratiti, otkriti šta je uništilo vaš satelit bilo bi veoma teško.
Zagađenje svemira je veći problem
Aktuelni svemirski zakon je do sada funkcionisao jer su pitanja bila retka i daleka i rešavana su diplomatski. Kako sve više i više svemirskih letelica leti, rizici po imovinu ili život će se neizbežno povećati i Konvencija o odgovornosti može dobiti više koristi.
Ali rizici po život i imovinu nisu jedina briga zbog prometnog svemira.
Dok dobavljači lansiranja, satelitski operateri i osiguravajuća društva brinu o problemu svemirskog otpada zbog njegovog uticaja na svemirske operacije, zagovornici svemirske održivosti tvrde da okruženje svemira ima vrednost i da se suočava sa mnogo većim rizikom od štete nego pojedinci na Zemlji.
Uobičajeno gledište je da je degradiranje životne sredine na Zemlji zagađenjem ili lošim upravljanjem loše zbog svog negativnog uticaja na životnu sredinu ili živa bića. Isto važi i za svemir, čak i ako nema jasne direktne žrtve ili fizičke povrede.
U dogovoru o padu Cosmos 954, Kanađani su tvrdili da, pošto je sovjetski satelit deponovao opasne radioaktivne ostatke na kanadskoj teritoriji, to predstavlja „oštećenje imovine“ u smislu Konvencije o odgovornosti. Ali, pošto član 2 Ugovora o svemiru kaže da nijedna država ne može posedovati svemir ili nebeska tela, nije jasno da li bi se ovo tumačenje primenilo u slučaju oštećenja objekata u svemiru. Prostor se oblikuje kao nova granica na kojoj se može odigrati tragedija zajedničkog dobra.
Uklanjanje iz orbite postojećih velikih objekata koji bi se mogli sudariti jedni sa drugima bilo bi odlično mesto za početak. Ali ako bi se Ujedinjene nacije ili vlade dogovorile o zakonima koji definišu pravne posledice za stvaranje svemirskog otpada na prvom mestu i kaznu za nepoštovanje najboljih praksi, to bi moglo pomoći da se ublaži buduće zagađenje svemirskog okruženja.
Takvi zakoni ne bi morali da se izmišljaju od nule.
Smernice Ujedinjenih nacija za ublažavanje svemirskog otpada iz 2007. već se bave pitanjem prevencije otpada. Iako su neke zemlje prenele ove smernice u nacionalne propise, primena širom sveta još uvek nije u toku, a ne postoje pravne posledice za nepoštovanje.
Šanse da osobu ubije satelit koji pada su blizu nule.
U slučaju da se to dogodi, sadašnji svemirski zakon pruža prilično dobar okvir za suočavanje sa takvim događajem. Ali baš kao i tokom ranog 20. veka na Zemlji, sadašnji zakoni se fokusiraju na pojedinca i ignorišu širu sliku životne sredine.
Prilagođavanje i primena zakona o svemiru odvratila bi i sprečila aktere od zagađivanja svemirskog okruženja i smatrala bi ih odgovornim ako prekrše ove zakone.
Svakako sa ovakvim zakonom izbeglo bi se nebo puno smeća iz svemira.
Pratite nas na društvenim mrežama Fejsbuk, Telegram i Tviter