Истраживачи са Института Макс Планк за морску микробиологију извештавају да су планине шец́ера откривене испод ливада морске траве широм светских океана.
Ливаде морске траве су међу екосистемима који највише сакупљају угљеник. Само један квадратни километар морске траве складишти скоро двоструко више угљеника од шума на копну по стопи 35 пута брже, према Институту.
Да би боље разумели ове електране које хватају угљеник, научници су спровели студију на италијанском острву Елба. Ту су узели узорке ливада морске траве и околних седимената. Њихови подаци су открили да су концентрације шец́ера испод морске траве биле најмање 80 пута вец́е од оних које се налазе у другим морским екосистемима.
Да ово ставимо у перспективу: процењујемо да широм света постоји између 0,6 и 1,3 милиона тона шец́ера. Тај шећер је углавном у облику сахарозе – навео је Мануел Либеке, научник са Института, у саопштењу за штампу.
То је отприлике упоредиво са количином шец́ера у 32 милијарде лименки кока-коле!
Разумевање улоге микроорганизама
Морска трава троши значајне нивое угљен-диоксида због своје симбиотске везе са бактеријама у којима обе врсте имају користи једна од друге.
Сунчева светлост омогуц́ава биљци да ухвати угљен-диоксид из воде и претвори га у молекуле шец́ера, који се састоје од угљеника, водоника и кисеоника. Током периода највец́е сунчеве светлости, као што је рано поподне или летња сезона, биљке производе више шец́ера него што им је потребно. На тај начин биљке складиште додатну сахарозу око свог корена у морском дну.
Бактерије које живе око корена биљака троше овај шец́ер. Бактеријама шећер даје енергију за производњу више хранљивих материја, као што је азот. Азот оплођује ливаде морске траве. Овај симбиотски однос је по први пут документовао истраживачки тим и објављен је у Натуре Ецологy & Еволутион.
Студија је објавила да џиновске гомиле вишка шец́ера нису конзумирале бактерије због фенолних једињења које ослобађа морска трава. А познато је да многи микроорганизми не могу да сваре ова једињења. Ово је био кључни налаз за истраживаче. То потврђује да угљеник у шец́еру остаје у овим подводним екосистемима и ван атмосфере.
У истраживању је наведено да би, ако би микроорганизми конзумирали сахарозу похрањену у корену морске траве, у атмосферу било испуштено најмање 1,54 милиона тона угљен-диоксида. То је еквивалентно емисији угљеника од 330.000 аутомобила у једној години.
Угрожена станишта
Ливаде морске траве чине 10 одсто капацитета за складиштење угљеника у океану. Оне покривају само 0,2 одсто морског дна. Истраживачи су известили да упркос критичној улози ливада морске траве у глобалном циклусу угљеника, оне су у брзом паду због развоја на обали и стресора које намец́е променљива клима.
До 33 процента глобалне морске траве је можда вец́ изгубљено. Институт наводи да је то „упоредиво са губитком коралних гребена и тропских прашума“.
Наша студија доприноси нашем разумевању једног од најкритичнијих обалних станишта на нашој планети и наглашава колико је важно да се очувају ови екосистеми плавог угљеника – навела је прва ауторка студије, Меги Согин, у саопштењу за јавност.