Šta vam pada na pamet kada pomislite na vešticu? Većini ljudi prva je slika koja im pada na pamet je veštica koja leti po nebu na metli.
Da li ste se ikada zapitali zašto su veštice kroz istoriju prikazivane kako jašu na metli? Sada ćemo to rešiti.
Veštice, penušavi kotlovi i halucinogeni
I dok je slika veštice koja leti na metli možda najčešći prikaz, slika veštice koja stoji iznad kotla koji ključa dok priprema napitak je takođe veoma popularna.
Za ovo postoji odličan razlog
Upotreba moćnih halucinogena je bila veoma popularna u to vreme, i to je blisko povezano sa razlogom zašto su veštice prikazane kako lete na metlama.
Tokom perioda kada je lov na veštice postao popularan u Evropi, ishrana ljudi uključivala je velike količine hleba. U to vreme, hleb se prvenstveno pravio od raži koja je bila obično zaražena bolešću poznatom kao ergot, koju je izazvala gljivica Claviceps purpurea. Kao rezultat toga, mnogi ljudi su nesvesno konzumirali ergot, misleći da je deo biljke.
Ergot ima halucinogena svojstva, dajući onima koji su ga konzumirali visok nivo LSD-a. Nije iznenađujuće da se mnogim ljudima dopao ovaj efekat i počeli su da eksperimentišu sa njim, kao i sa drugim biljkama koje su dale slične rezultate.
Ovo je uključivalo buniku, mandragoru, smrtonosni noćurak i tatula. Johan Vejer, holandski lekar i okultista, sve ovo je nazvao sastojcima veštičje „leteće masti“ u svom delu Praestigiis Daemonum iz 1563.
Ali, gde je tu metla?
Bilo je, međutim, nekih gadnih nuspojava ovih halucinogena. Kada se progutaju, izazivaju osip, mučninu, povraćanje ili čak smrt.
Nezastrašeni, neki kreativni ljudi su brzo shvatili da postoje i drugi načini da uživaju u veštičjem pivu osim gutanja koji im omogućava da izbegnu ove neželjene efekte.
To je bilo tako što se lek utrlja kroz kožu.
Najbolji način da se to uradi bilo je preko delikatne sluzokože ispod pazuha ili, kod žena, genitalija.
Ali vulgarnost proizilazi iz ovoga, a veštice priznaju, da u određenim danima ili noćima namažu drveni štap i jašu na njemu do određenog mesta ili se mažu ispod ruku i na drugim dlakavim mestima – objasnio je teolog iz 15. veka Jordanes de Bergamo.
Lekar iz 16. veka Andres de Laguna je takođe proučavao napitke. Jednom prilikom je uzeo jedan od ovih napitaka iz kuće žene optužene da je veštica i testirao ga na drugoj ženi. Prema de Laguni, žena je tada „pala u tako dubok san da sam mislio da nikada neću moći da je probudim“. Srećom, posle 36 sati je konačno ustala.
Žena je bila neverovatno uznemirena zbog buđenja. „Zašto si me, zao si, probudio u tako nezgodnom trenutku? Zašto sam bila okružena svim užicima sveta“, rekla je navodno. To je dovelo Lagunu do sledećeg zaključka:
Iz svega ovoga možemo zaključiti da je sve što te jadne veštice rade i govore prouzrokovano je napicima i mastima koji toliko kvare njihovo pamćenje i maštu da sami sebi stvaraju takvim, jer čvrsto veruju u sve ono što su sanjale dok su spavali.
Jahanje na metli: Da li su veštice zapravo bile narkomane?
Za svaku ženu koja je želela da koristi ove lekove, postojao je očigledan i zgodan način da primeni ove masti. Uzme se lako dostupan štap za metlu i umoči se u napitak, a zatim opsedne ili se vozi metlu. Prema izveštajima, kako su lekovi brzo počeli da deluju, jahanje metle postalo je popularno. Citat iz istrage o optuženoj veštici Alis Kajteler iz 1324. podržava ovu teoriju:
Kada su pretraživali ormar jedne dame, pronašli su lulu masti, kojom je ona mazala štap..
Prema Johanu Veieru, kada je ova leteća mast naneta na genitalne oblasti, izazvala je „osećaj izdizanja u vazduh i letenja“. Pošto su veštice bile pod uticajem đavola, većina ljudi je došla do zaključka da veštice lete metlama da se sastanu sa đavola na sabat.
Podržava ovu ideju modernije delo nemačkog pisca i fotografa Gustava Šenka. „Doživeo sam opojni osećaj letenja“, opisao je Šenk 1966. kada je pisao o svom iskustvu kada je uzimao Buniku. „Video sam se tamo gde su se moje halucinacije… kovitlale.” S obzirom na ove dokaze, uopšte nije iznenađujuće da su veštice prikazane na ovaj način.
Veštice priznaju da jašu na metli
S obzirom na sumnje javnosti, veštice su ubrzo priznale da su jahale na metli pod prilično sumnjivim okolnostima.
Godine 1453, Gijom Edelin je postao prvi koji je priznao, doduše pod mučenjem, praksu letenja na metli, kao i da je gledao kako njegova „ostarela majka opseda metlu i diže dimnjak i izlazi iz kuće“.
Edelin je bio sveštenik koji je javno kritikovao upozorenje crkve o vradžbinama. Ubrzo nakon toga, uhapšen je i suđeno mu je za veštičarenje.
Prema Deanu Mileru, koji je napisao „Veštice i veštičarenje“, žena veštica poznata kao Antoine Rose, Savojska veštica, priznala je pod mučenjem da je „Đavo, čije je ime bilo Robinet, bio tamni čovek koji je govorio promuklim glasom. Poljubivši Robinetovo stopalo u znak poštovanja, odrekla se Boga i hrišćanske vere. Stavio je na nju svoj znak, na mali prst njene leve ruke, i dao joj štap, dug 45 cm, i lonac sa pomadom. Mazala je melem po štapu, stavljala ga među noge i govorila „Idi, u ime đavola, idi!“
Iako se čini da ova priznanja podržavaju teoriju da su žene nanosile ovu leteću mast pomoću metli, ljudi koji su priznali to su učinili pod neverovatno brutalnim okolnostima.
Ispitivanje i mučenje onih za koje se sumnjalo da su veštice bilo je neverovatno opako.
Štaviše, spisi lekara i teologa kao što su Vejer, de Bergamo i de Laguna bili su neverovatno pristrasni sa unapred zamišljenim predstavama o tome kako veštica izgleda.
Ove stvari prilično otežavaju utvrđivanje koliko je ta praksa bila rasprostranjena.
Ipak, ovi izveštaji su dali već poznatu sliku veštica na metli i zašto ta slika traje do danas. Nejasno je da li je mit došao iz stvarnosti ili kreativnih, paranoičnih umova religiozne javnosti.