Prema novoj studiji, „Stari majstori“ kao što su Leonardo da Vinči, Sandro Botičeli i Rembrant su možda koristili proteine, posebno žumance, u svojim slikama.
Količine proteina u tragovima na slikama dugo su pripisivane kontaminacijama.
Nova studija objavljena u utorak u časopisu Nature Communications pokazala je da je uključivanje verovatno namerno i baca svetlo na tehničko znanje starih majstora, najveštijih evropskih slikara 16., 17. ili ranog 18. veka, i način na koji su se pripremali njihove boje.
„Postoji vrlo malo pisanih izvora o ovome i do sada nije obavljen nikakav naučni rad da bi se istražila ovolika dubina“, rekla je autorka studije Ofelija Rankut sa Instituta za mašinsko procesno inženjerstvo i mehaniku na Tehnološkom institutu Karlsrue u Nemačkoj.
Naši rezultati pokazuju da čak i sa vrlo malom količinom žumanca možete postići neverovatnu promenu svojstava uljane boje, pokazujući kako je to moglo biti korisno za umetnike.
Ispostavilo se da bi jednostavno dodavanje malo žumanca njihovim radovima moglo imati dugotrajne efekte koji prevazilaze samo estetiku.
U poređenju sa medijumom koji su formulisali drevni Egipćani zvanim tempera, koji kombinuje žumance sa pigmentima u prahu i vodom, uljana boja stvara intenzivnije boje, omogućava veoma glatke prelaze boja i suši se mnogo sporije, tako da se može koristiti nekoliko dana nakon priprema.
Međutim, uljane boje, koje koriste laneno ili šafranovo ulje umesto vode, takođe imaju nedostatke, uključujući podložniji zatamnjivanju boje i oštećenjima izazvanim izlaganjem svetlosti.
Pošto je pravljenje boje bio zanatski i eksperimentalni proces, moguće je da su stari majstori dodali žumance, poznati sastojak, novijoj vrsti boje, koja se prvi put pojavila u sedmom veku u Centralnoj Aziji pre nego što se proširila na Severnu Evropu, u srednjem veku i Italiji tokom renesanse.
U studiji, istraživači su ponovo kreirali proces pravljenja boje koristeći četiri sastojka, žumance, destilovanu vodu, laneno ulje i pigment, da pomešaju dve istorijski popularne i značajne boje, olovno belu i ultramarin plavu.
„Dodavanje žumanca je korisno jer može podesiti svojstva ovih boja na drastičan način“, rekla je Rankut, „Na primer, drugačije pokazujući starenje: potrebno je duže vreme da se boja oksiduje, zbog antioksidanata koji se nalaze u njoj. u žumancu“.
Hemijske reakcije između ulja, pigmenta i proteina u žumancetu direktno utiču na ponašanje i viskozitet boje.
„Na primer, olovni beli pigment je prilično osetljiv na vlagu, ali ako ga premažete proteinskim slojem, čini ga mnogo otpornijim na njega, što čini boju prilično lakom za nanošenje“, dodala je Rankut.
Sa druge strane, ako želite nešto čvršće, a da ne morate da dodate puno pigmenta, sa malo žumanca možete napraviti visoku impasto boju“, dodala je, misleći na tehniku slikanja u kojoj se boja polaže u potez dovoljno debeo da su potezi četkicom i dalje vidljivi. Korišćenje manje pigmenta bilo bi poželjno pre nekoliko vekova, kada su određeni pigmenti, kao što je lapis lazuli, koji je korišćen za pravljenje ultramarin plave boje, bili skuplji od zlata – prema Rankut.
Direktan dokaz efekta žumanca u uljanoj boji, ili njegovog nedostatka, može se videti u Leonardo da Vinčijevoj „Madona sa karanfilom“, jednoj od slika koje su posmatrane tokom studije.
Trenutno je izloženo u Minhenu, delo pokazuje očigledne bore na licu Marije i deteta.
„Uljana boja počinje da se suši od površine prema dole, zbog čega se nabora“.
Jedan od razloga za nabore može biti nedovoljna količina pigmenata u boji, a studija je pokazala da se ovaj efekat može izbeći dodatkom žumanca: „To je prilično neverovatno jer imate istu količinu pigmenta u boji, ali prisustvo žumanca menja sve“.
Pošto se bore javljaju u roku od nekoliko dana, verovatno je da su Leonardo i drugi stari majstori mogli da uhvate ovaj poseban efekat, kao i dodatna korisna svojstva žumanceta u uljanoj boji, uključujući otpornost na vlagu.
„Madona od karanfila“ je jedna od Leonardovih najranijih slika, nastala u vreme kada je možda još uvek pokušavao da savlada tada tek popularni medij uljanih boja.
Još jedna slika koja je primećena tokom studije bila je Botičelijeva „Oplakavanje nad mrtvim Hristom“, takođe izložena u Minhenu.
Rad je uglavnom rađen temperom, ali je korišćena uljana boja za pozadinu i neke sekundarne elemente.
„Znali smo da neki delovi slika prikazuju poteze kistom koji su tipični za ono što nazivamo uljem, a ipak smo otkrili prisustvo proteina“.
„Pošto je to veoma mala količina i teško ih je otkriti, ovo bi se moglo odbaciti kao kontaminacija: u radionicama su umetnici koristili mnogo različitih stvari, a možda su jaja bila samo iz tempere. “
Leonardo da Vinči je razumeo pojam gravitacije pre Njutna (VIDEO)
Međutim, pošto je dodavanje žumanca imalo tako poželjne efekte na uljanu boju, prisustvo proteina u radu bi moglo biti pokazatelj namerne upotrebe umesto toga, sugeriše studija.
Rankut se nada da bi ovi preliminarni nalazi mogli privući više radoznalosti prema ovoj nedovoljno proučavanoj temi.
Marija Perla Kolombini, profesorka analitičke hemije na Univerzitetu u Pizi u Italiji, koja nije bila uključena u studiju, se složila. „Ovaj uzbudljiv rad pruža novi scenario za razumevanje starih tehnika slikanja“, rekla je ona u mejlu.
„Istraživačka grupa, koja izveštava o rezultatima od molekularnog nivoa do makroskopske skale, doprinosi novom znanju o upotrebi veziva žumanca i ulja. Oni više ne gledaju na jednostavno identifikaciju materijala koje koriste stari majstori, već objašnjavaju kako bi mogli proizvode divne i blistave efekte upotrebom i mešanjem nekoliko dostupnih prirodnih materijala. Oni pokušavaju da otkriju tajne starih recepata o kojima je malo ili ništa napisano“, dodala je ona.
Ova nova saznanja doprinose ne samo boljoj konzervaciji i očuvanju umetničkih dela već i boljem razumevanju istorije umetnosti.
Pratite Portal Dnevni Puls na Telegramu, Fejsbuku, Tviteru, Gab-u i Viberu!
Dnevni Puls/Mediji